Socijalista Berni Sanders se 28. februara 2020. godine nadao da bi mogao postati predsednik Sjedinjenih Država. Ovaj senator iz Vermonta bio je favorit u trci za nominaciju u Demokratskoj stranci, imao je solidne resurse i motivisane aktiviste u svakoj od saveznih država. U poređenju s njim, nekadašnji potpredsednik Džozef Bajden imao je slabiji učinak, nije budio entuzijazam, niti je imao dovoljno novca.
Dvadeset četiri sata kasnije, voz radikalno progresivne politike iskočio je iz šina u Južnoj Karolini. Zaostavši daleko iza Bajdena (48,4%), Sanders (19,9%) je pretrpeo odlučujući poraz, koji se uglavnom može pripisati tome što su crni glasači podržali njegovog konkurenta. Ubrzo nakon toga, svi ostali demokratski kandidati, kako umereni tako i konzervativni, povukli su se u korist aktuelnog predsednika.
Sledeće godine će se prvi predizbori unutar Demokratske stranke održati u Južnoj Karolini, a ne u Nju Hempširu, gde su mnogi favoriti u prošlosti posrnuli. Bajden je tražio ovu promenu, ali bi se mogao lišiti takve prednosti pošto ga stranka nominuje. Sanders neće učestvovati u toj trci, kao ni nekolicina buntovnih poslanika koji su ga podržali 2020. godine. Svi su oni pozvani da odmah glasaju u korist odlazećeg predsednika. Na levici je nadu i entuzijazam, koji su obeležili poslednje izbore za Belu kuću, zamenila rezignacija i rešenost da se „glasa protiv“. Ako se i sledeće godine dogodi rekordna izlaznost, njen cilj neće biti glasanje za nešto, već protiv nekoga.
U knjizi objavljenoj pre samo nekoliko meseci, Sanders formuliše „suštinsko pitanje“: „Kako bismo mogli da podržimo kandidata koji je beskonačno konzervativniji od mene, a da ne ugrozimo naše progresivne principe i da ne razočaramo naše pristalice?“ U stvari, njegova knjiga pod naslovom Imamo razloga da se ljutimo na kapitalizam uporno ukazuje na istrajnu moć lobija u Demokratskoj stranci, na „230 milijardera [koji] su podržali Bajdenovu kampanju, dok je njih 133 podržalo Trampa, a 61 Pita Butidžidža [sadašnjeg ministra saobraćaja]“ ili na ulogu koju su u proteklih trideset godina odigrale demokrate, tvorci ugovora o slobodnoj trgovini i dobri Samarićani sa Volstrita. Sanders čak precizira: „Trebalo je da nauče lekciju, ali je malo pokazatelja da se to zaista i dogodilo.“
Preokreti u medijima
Prema Sandersovom mišljenju, to je razlog sve veće naklonosti prema Trampu među širom populacijom. Među belcima, naravno, ali i među Latinoamerikancima i crncima, „posebno muškarcima“. Nasuprot tome, „demokrate su dobile značajnu podršku u imućnim predgrađima koja su nekada glasala za republikance“. Ova nova socijalna struktura američkih izbora uznemirava Sandersa. Zato on postavlja izazovno pitanje senatorima demokratama: „Da li demokratska stranka želi da stane uz radničku klasu i da se bori da se stvari promene ili, pak, želi da njome vladaju velike kompanije i da štiti bogate?“ Sandersov odgovor je nedvosmislen: „U velikoj većini država koje sam posetio, demokratski establišment ne samo da je bio zadovoljan statusom kvo, već je bio rešen da ga svim silama sačuva.“
Međutim, u strahu da bi se Tramp, „patološki lažov koji želi da nas podeli“, mogao vratiti u Belu kuću, Sanders je prinuđen da, zarad jedinstva, pravi sve više ustupaka. Time rizikuje da ga pružanje podrške nepopularnom odlazećem predsedniku više od godinu dana pre izbora svrsta upravo uz taj status kvo koji kritikuje.
Dok je predsedavao odborom za socijalna pitanja u Senatu, Sanders je izbliza mogao da posmatra kako se obećanja ravnopravnosti, data tokom Bajdenove kampanje, zatrpavaju lobističkim igrama. Tu spada plan razvoja saobraćajne infrastrukture, gornja granica farmaceutskih troškova (koji se ne nadoknađuju) za starija lica, minimalni porez od 15% na profit multinacionalnih kompanija specijalizovanih za utaju poreza i, povrh svega, zakon o smanjenju inflacije, koji se sastoji iz desetogodišnjeg program energetske tranzicije (ka solarnoj i energiji vetra) od 369 milijardi dolara. Protekcionistička (...)
