Migranti se guraju na vratima Starog kontinenta, prijemne službe su preplavljene, desničari galame o invaziji, levica se cepa, evropske prestonice prebacuju odgovornost jedna na drugu, a onda svi prelaze na nešto drugo, i tako sve do sledeće „krize“. Iz evropske perspektive, ovo je dobro poznat scenario. A iz afričke?
Novinari i politički lideri spominju zemlje porekla samo da bi napravili razliku između „izbeglica“, koje su napustile neku zaraćenu državu i zato zavređuju izvesnu pažnju, i „migranata“, čije ekonomske motivacije nisu dovoljno opravdanje da im pružimo gostoprimstvo. „Ako ti ljudi ne ispunjavaju kriterijume za azil, što je slučaj s nacionalnostima koje u ovom trenutku konstatujemo, Iverani, Gambijci, Senegalci, Tunižani, (…) naravno da ih treba vratiti u njihovu zemlju“, objasnio je francuski ministar unutrašnjih poslova, Žeral Darmanjan nakon iskrcavanja osam hiljada ljudi na Lampeduzi (TF1, 19. septembar).
Razlozi koji jednog Senegalca primoravaju da napusti svoju zemlju obično se u medijima opisuju tako opštim frazama da su gotovo besmislene: „bežanje od bede“, „potraga za boljom budućnosti“. Te se reči u Senegalu odnose na opipljivu stvarnost. Onu o sporazumima o ribolovu koji Evropljanima i Kinezima omogućavaju da češljaju okeane svojim ribarskim brodovima, koji u jednom putovanju mogu da prikupe onoliko ribe koliko lokalni čamac prikupi za godinu dana. Onu o prisvajanju zemljišta, sa sve vojskom stranih investitora koji proteruju seljake u prilog profitabilnih proizvoda, a na štetu useva za sopstvene potrebe, kikirikija umesto šećerne trske i prosa. Onu o klimatskim promenama, koje utiču na useve, sa sve kraćim vlažnim sezonama, sve češćim poplavama i sušama, širenjem pustinje, morem koje nagriza obalu, slanjenjem zemljišta. Onu o političkoj represiji, koju orkestrira predsednik, Maki Sal, prijatelj Ministarstva spoljnih poslova Francuske.
Iz afričke perspektive, evropske politike blistaju od (...)
