Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

SEDMA UMETNOST

Američke serije kao raskošna opsesija

Američke serije, dugo smatrane staromodnim i konformističkim, priredile su nam u poslednjih nekoliko godina božanska iznenađenja: hrabro biraju teme, istovremeno ambiciozne i pristupačne, predstavljaju savršen spoj političke refleksije i uživanja u dobroj zabavi

JPEG - 751.2 kio
@Patrick Dill

Tokom 70-ih godina, prikazivanje američkih serija svodilo se na vesterne, detektivske serije i nekoliko površnih komedija. Namerno ili ne – državna televizija nije emitovala fikcije – posebno medicinske i sudske – koje su najangažovanije i najkritičnije. Ubrzani razvoj francuskog audiovizuelnog prostora tokom 80-ih omogućio je prikazivanje brojnih dotad neviđenih serija. Uprkos svemu, sve do početka 2000-ih godina, američke serije imale su reputaciju kao: vulgarne, nemaštovite i „politički korektne“.

Zahvaljujući pionirskim kablovskim kanalima kao što je Kanal Džimi, koji je prvi emitovao New York Police Blues, Six Feet Under i Porodica Soprano, pažljivi gledaoci bez predrasuda mogli su da primete da ove serije – od realističnijih do potpuno fantastičnih – nisu samo puka „zabava“, već se bave svim žanrovima i ne beže od kontroverznih tema. Privatne distributerske kuće su sve dale za promociju nekoliko serija (24, Lost, Očajne domaćice) koje se nalaze na naslovnicama časopisa. Ali od ovih hrastova ne vidi se šuma: danas se mogu videti maestralna ostvarenja društvene kritike i političkog angažovanja. Iako mediji o njima ćute, ove serije su najzanimljivije. Nekoliko primera za fanove početnike.

Američke medicinske serije su se uvek zauzimale za pacijente u borbi protiv medicinskih moćnika. Na francuske male ekrane stigle su tek krajem 80-ih godina. Da li su bile izopštene zbog straha lekarske komore da će javnost „steći pogrešnu sliku o struci“? Rizično je tvrditi, ali mora se konstatovati da ostvarenje poput Urgentnog centra ostavlja snažan utisak na francusku publiku, što zahvaljujući preciznim opisima zaposlenih u urgentnom centru (lično je Patrik Pelu (1) o tome svedočio!) što zbog postavljenih etičkih pitanja – od uzaludne medicinske nege do asistiranog samoubistva, informisane saglasnosti i prisilnih eksperimenata.

Dve medicinske serije su se skoro pojavile na malim ekranima i zaslužuju veću gledanost: Dr Haus (TF6) u prvi plan stavlja, suprotno dosadašnjim idiličnim portretima, lekara mizantropa u tesnacu između sopstvenog straha od laži i etičkih skretanja samoproglašeno svemoćne medicine. Uvod u anatomiju (Grey’s Anatomy), na TF1, prikazuje da je učenje o lečenju (u ovom slučaju reč je o hirurškim specijalizantima) pravi vir zabuna – od ljubavnih do lekarskih – kao i da vrhunska stručnost ne sprečava lekare da ponekad potpuno izgube razum.

Poput svojih prethodnika – progresivnih predratnih filmova – brojni televizijski scenaristi ispituju mesto pojedinca u društvu kako bi opisali poteškoće s kojima se sreće običan građanin kada se nađe pred zakonom ili državom. Pravnik i scenarista Redžinald Rouz je u Francuskoj poznat pre svega po svojoj drami Dvanaest besnih muškaraca, koja je inspirisala Sidnija Lumeta da 1957. snimi istoimeni angažovani film s Henrijem Fordom. No, ne zna se da se Rouz od 1961. do 1965. svake nedelje, na televiziji, bavio škakljivim temama poput smrtne kazne, abortusa, eutanazije, i to u jednoj seriji o advokatima: Branioci (The (…)

Obim celog teksta : 1 527 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Martin Vinkler

PREVOD: Jelena Nikolić

Podeli ovaj tekst