Burleska, često smatrana vulgarnom, izaziva podozrivost kod režisera ili kod gledalaca, koji se plaše da ne unište svoj kulturni kredibilitet. Međutim, upravo su veliki satirični filmovi doneli najbolju osudu nacističkog režima. Pa čak i francuski vodvilji, koje je posećivalo niže građanstvo tokom slavnih trideset godina posle Drugog svetskog rata, zaslužuju više od pukog prezira...
Smeh uništava poštovanje; podrugljiv stav koji nam smeh pruža pravi pukotine na krutoj čauri nametnutog stanja i dugoročno narušava autoritet ličnosti, reči ili teme. Čak je i sam rat, uprkos strahotnim asocijacijama, bio na meti letaka i pamfleta koji su zajedljivo ukazivali na zloupotrebe, podsmevali se uniformama i rugali se gluposti.
Poneki američki režiser znao je da iskoristi tradiciju burlesknog filma u borbi protiv opasne nacističke politike; i to od samog početka. Tek što je Hitler imenovan za kancelara Vajmarske Republike, braća Marks su pojurila da osude njegove rasističke ludosti i aneksione planove. U filmu Pačja supa (Mekeri, 1933), diktator Gručo, bahat i mahnit, ulazi u proročku rušilačku histeriju koja kroz ovaj komični delirijum, gde vladaju lukavstva, maskiranja i obmane, na apsurdan način pokazuje sve opasnosti novog naoružanja Nemačke. Uoči rata, Čarli Čaplin u svom Velikom diktatoru (1940) razotkriva iskvarenost i smutnje potpuno paranoičnog Firera. A Ernst Lubič, nemački izgnanik, služi se jetkom malicioznošću jidiškog humora kako bi osudio antisemitska proganjanja u svom filmu Biti ili ne biti (1942).
Ove tri komedije snimili su moralisti ogorčeni zbog svetskog cinizma: njihovi filmovi zadojeni su gađenjem. Takođe su jedini koje pokreće ogorčenost i bes; bezbrojne vojničke farse iz perioda od 1940. do 1945, dešavaju se tokom Drugog svetskog rata i, zdravorazumski, zasnivaju se na dobro oprobanim receptima komedije. Vojni sukob im je samo tema. No, nekim komičarima je to bio omiljeni žanr. Tako su, na primer, (...)
