„U srži našeg programa je želja da Poljakinjama vratimo dostojanstvo i garantujemo sigurnost“, izjavio je Donald Tusk u septembru, tokom izborne kampanje, na mitingu u selu Gljivice (Šleska), u trenutku kad je abortus gotovo potpuno zabranjen u Poljskoj. Tusk, koji je na čelu vlade od 11. decembra, obećava da će vratiti slobodu pristupa namernom prekidu trudnoće do 12. nedelje, kao i da će ukinuti prigovor savesti za lekare koji rade u javnim ustanovama. Dok je bio premijer od 2007. do 2014, izjavio je na Ženskom kongresu u Varšavi 2013. da se „protivi liberalizaciji ’kompromisa’“. „Kompromis“ je termin koji označava jedan od najrestriktivnijih zakona u Evropi, usvojen 1993. kako bi se udovoljilo svemoćnoj katoličkoj crkvi, a dodatno pooštren tokom vladavine ultrakonzervativne stranke Pravo i pravda (PiS) od 2015. U međuvremenu, snažna mobilizacija feministkinja uzdrmala je zemlju. Da li će uspeti izborima da dobiju ono što nisu postigle na ulici?
Od 15. oktobra više nije bilo sumnje u ustoličenje Donalda Tuska. Sa osvojenih 35% glasova, PiS nije mogao da spreči stvaranje koalicione vlade tri opozicione stranke: liberali iz Građanske koalicije (desni centar) na čelu sa Tuskom, agrarijanci i demohrišćani iz Trećeg puta i socijaldemokrate iz Nove levice dobili su većinu mesta u Parlamentu (248 od 460). Na birališta je izašao rekordan broj glasača sa izlaznošću od 74% (u poređenju sa 61% na izborima 2019). Glasovi žena imali su značajan uticaj na rezultate: 56% žena je glasalo za stranke iz novonastale koalicije, a 36% za stranku PiS.
Ženska mobilizacija je narušila „kompromis“, koji je kao katancem zavezao Poljsku za daleku prošlost i vodio je suprotno od pokreta liberalizacije prava na abortus koji se dešavao u većini evropskih zemalja. Poput Grčke i Irske, religija je u Poljskoj bila sastavni deo nacionalne svesti u doba kada su islamsko Otomansko carstvo, anglikansko Ujedinjeno Kraljevstvo i pravoslavna Rusija gušili njihove identitete. Kada je tokom 80-ih godina, društveni pokret želeo da reformiše jednopartijski sistem pod uticajem Moskve, katoličke institucije i vera su očekivano igrali značajnu ulogu u njegovom rušenju. „Bez pape Jovana Pavla II, komunizam bi još dugo trajao“, rekao nam je Leh Valensa, koji je koristio penkalo sa slikom pape da potpiše sporazum u Gdanjsku iz 1980, kojim se dozvoljava stvaranje nezavisnih sindikata, kao što je Solidarnost, na čijem je čelu tada bio. Deset godina posle prve etape u političkoj liberalizaciji, sveštenici ulaze u organizacije opozicionih regionalnih komiteta, dele pamflete, pomažu u prikupljanju finansija i potpisa za kandidate na prvim slobodnim izborima 1989. Neki sveštenici otvoreno pozivaju na glasanje za građanski komitet Solidarnost, proistekao iz istoimenog sindikata, a katolički velikodostojnici podržavaju opozicioni tabor. Međutim, ta ključna podrška ima svoju cenu: crkva želi da se vrati u centar javnog života i ponovo upiše svoja moralna načela u pravni poredak novonastale države.
Dvolična igra crkve
Prvo na spisku prioriteta: vratiti se na pitanje abortusa. Komunistički režim je 1956. dozvolio abortus u četiri slučaja: silovanje, poremećaj fetusa, opasnost po život majke i „teški uslovi života trudnice“. Poslednji uslov nikad nije proveravan i de fakto omogućava ženama pristup prekidu trudnoće. Tokom prva dva parlamentarna postkomunistička mandata (1989-1993), Donjem domu su predstavljena dva nacrta zakona sa drakonskim merama, a jedan su pripremili biskupski stručnjaci. Brojni pripadnici antikomunističke opozicije uključuju se u ovu kampanju koju podržava i papa. „Bio je to uzajamno (…)