U oktobru 2017. godine, Novozelandska laburistička partija (NZLP) vratila se na vlast nakon devet godina provedenih u opoziciji. Samo nekoliko nedelja pre izbora, ova stranka levog centra još uvek je bila prilično nepopularna i delovalo je da je očekuje četvrti uzastopni izborni poraz. Međutim, u poslednjem pokušaju da spase što se spasti može, lider stranke Endrju Litl simbolički je bacio peškir i predao položaj svojoj zamenici Džasindi Ardern. Neposredno nakon ove smene, popularnost laburista je vidno porasla. Širom zemlje, ljudi su euforično hrlili na mitinge Džasinde Ardern, koja je u anketama brzo prestigla svog rivala iz vladajuće stranke, Nacionalne partije Novog Zelanda (NZNP, desni centar).
Džasinda Ardern je harizmatična i dobro upućena u društvene medije, ali je njeno obećanje promene ipak bilo u suprotnosti sa ortodoksijom koje se zemlja do tada revnosno pridržavala. „Neoliberalizam je propao“ izjavila je tokom svoje kampanje, najavljujući da želi da se pozabavi siromaštvom, decom i stambenom krizom. Kada je izabrana, bila je najmlađi lider u ovoj zemlji u poslednjih 150 godina – kao i najmlađa osoba na funkciji predsednika vlade na svetu. Podržale su je stranka Novi Zeland pre svega (NZFP) – socijalno konzervativna, ali neliberalna – i levičarska Zelena partija Aotearoa.
Šest godina kasnije, laburisti su pretrpeli težak poraz. Na izborima prošlog oktobra osvojili su manje od 27% glasova. Novi premijer Kristofer Lukson, nekadašnji veleposednik i milioner, sada upravlja najesktremnijom desničarskom vladom od 1990-ih do sada. Oko Nacionalne stranke (NZNP), njegova koalicija okuplja ultraliberalnu ACT stranku i pomenutu NZFP, koja je u svojoj kampanji prisvojila dobre stvari odlazeće vlasti kojoj je pripadala.
U januaru 2023. godine, Džasinda Ardern je iznenada dala ostavku, a kao razlog tome navela svoj osećaj iscrpljenosti. Njen zamenik Kris Hipkins je za nedavni izborni preokret okrivio krizu izazvanu kovidom i velikim rastom životnih troškova. Međutim, poraz je došao i usled političkog neuspeha: iako su ambiciozni govori Džasinde Ardern pokretali aplauze na međunarodnoj sceni, iako se ona uporno borila da svoju retoriku realizuje u stvarnosti, od cele te ambicije nije mnogo ostalo 2023. godine. A laburisti su za sobom ostavili jednu propuštenu priliku istorijskih razmera za novozelandsku levicu.
Istorijska popularnost
Za prelazak ove zemlje na neoliberalizam karakteristično je da je bio brutalan, ali i da je predvođen glavnom levičarskom strankom. Do 1980-ih, laburističke vlade su branile socijalnu državu „od kolevke do groba“, nalik uređenju u Skandinavskim zemljama. Ali su se 1984. godine laburisti odrekli ove tradicije, kada su jednu od najzaštićenijih ekonomija na svetu pretvorili u otvoreno tržište, deregulisali finansije i privatizovali javna dobra. Glasači su ih kaznili 1990. godine, a vlast je preuzela Nacionalna stranka, koja je još snažnije forsirala ovu politiku. U zemlji je potom raslo siromaštvo i enormno se produbile društvene razlike. Iako su neki od najupadljivijih ekscesa kasnije postepeno ispravljeni, posebno od strane laburističke vlade Helen Klark (1999-2008), stubovi kontrareforme ostali su nepromenjeni. U 2017. godini, društvena potrošnja je bila ispod standarda koje je postavila Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), a cene stanova su među najvišim na svetu.
U tim okolnostima, neko vreme je delovalo da je Džasinda Ardern odlučna da napravi radikalni preokret. Ona je kapitalizam opisivala kao „očigledan neuspeh“, barem u oblasti stanovanja. „Kakva je korist od ekonomskog rasta ako imamo više beskućnika nego bilo gde drugde u razvijenom svetu?“, govorila je u svom prvom intervjuu nakon dolaska na vlast. Njena vlada preciznije formuliše svoj cilj: da se za deset godina prepolovi dečje siromaštvo i finansira izgradnja sto hiljada domova.
Međutim, već u samoj (...)
