„Mediji se prema medijskoj kritici odnose kao ptice prema ornitologiji: za njih ona ne postoji“, uzdiše nemački sociolog Harald Velcer u knjizi pod naslovom Četvrta sila. Kako se stvara mišljenje većine, čak i ako nije jedino, koju je, zajedno sa Rihardom Davidom Prehtom, objavio 2022 godine. Njihov zaključak: kada je reč o temama kao što je rat u Ukrajini, dominantni nemački mediji više se usredsređuju na stvaranje jednostrane priče nego na informisanje kroz uravnotežena istraživanja. Sve veći jaz odvajao bi objavljeno mišljenje od javnog mnjenja. U štampi, pljusak pogrdnih komentara zasuo je autore, a neki od komentara nastali su i pre štampanja same knjige. Takav prijem paradoksalno je potvrdio pretpostavku da je ovde reč o usplahirenom novinarstvu koje zamenjuje činjenične argumente moralnim ili vrednosnim sudovima.
Ova stvar oslikava jednu konstantu: ako novinari dobrovoljno pokrivaju trenutne skandale povezane sa njihovim zanimanjem (lažni izveštaji u časopisu Der Spiegel otkriveni 2018. godine, slučaj korupcije u okviru kanala RBB 2023. godine), oni i dobrovoljno poistovećuju strukturnu kritiku sa desničarskom teorijom zavere, čak i kada ta kritika dolazi od liberalne levice – nedeljnik Der Stern zamerio je autorima Četvrte sile što podržavaju ideju o „lažljivoj štampi“ koja je tako draga ekstremnoj desnici.
Premotavanje i analiziranje nemačke novinske produkcije ipak donosi mnogo pouka. Analiza sadržaja koji pokrivaju rat u Ukrajini, na primer, utvrdila je preveliku zastupljenost ličnosti koje podržavaju isporuke teškog naoružanja, a koje se protive diplomatskim inicijativama: Mari Agnes Štrak-Cimerman (Stranka slobodnih demokrata – FDP) bila je daleko najviše ispitivana osoba na ovu temu, a odmah iza nje je Anton Hofrajter (Die Grünen, „Zeleni“) koji brani iste stavove. Ankete postavljane tokom istog perioda ipak ukazuju da se otprilike polovina ispitanika protivilo isporuci teškog naoružanja i da je većina više bila za diplomatiju.
„Teško je odbaciti taj jaz između objavljenog mišljenja i javnog mnjenja“, objašnjava istraživač u oblasti komunikologije Uve Kriger, sa Univerziteta u Lajpcigu. Koreni militarističke usmerenosti nemačkih medija ne leže u ruskoj invaziji na Ukrajinu, kako otkriva. Bombardovanje Srbije od Organizacije Severnoatlantskog sporazuma (NATO) 1999. godine, u kom je učestvovala i Nemačka kršeći međunarodno pravo, kao i učešće Bundesvera (nem. Bundeswehr – oružane snage Savezne Republike Nemačke) u ratu u Avganistanu pozdravljeni su od velike većine uredništava i glavnih nemačkih medija, dok je prema tome narod većinski bio neprijateljski nastrojen. Nakon 24. februara 2022, medijski pritisak doprineo je radikalnom obrtu nemačke diplomatije, nakon što je Socijaldemokratska stranka Nemačke (SPD) bacila u zaborav nasleđe kancelara Vilija Branta, pokretača „istočne politike“. „Danas je reč o osiguravanju bezbednosti protiv Rusije“, izjavio je oktobra 2022. godine predsednik SPD-a, Lars Klingbajl.
„Atlantistički prenosni kanal“
Kriger se proslavio 2013. godine objavljivanjem teze o uključivanju nemačkih novinara u transatlantističke trustove mozgova. Velika imena u štampi, kao što su šefovi odeljenja za spoljnu politiku Stefan Kornelijus (dnevni list Süddeutsche Zeitung) ili Klaus-Diter Frankenberger (novine Frankfurter Allgemeine Zeitung, FAZ), Josef Jofe, tadašnji kourednik nedeljnika Die Zeit, ili pak Kaj Dikman, u to vreme glavni odgovorni urednik novina Bild-Zeitung, bili su (a prema nekima jesu i dalje) članovi atlantističkih organizacija kao što su Atlantik-Brücke, Trilateralna komisija ili Aspen Institut, a da to nije obelodanjeno u njihovim novinama. Kriger je zatim, kroz pregled i analizu sadržaja pokazao podudaranje stavova novina sa stavovima NATO-a i Sjedinjenih Država. Čak je i Bernd Ulrih, zamenik glavnog odgovornog urednika novina Die Zeit, prepoznao da su transatlantističke mreže „prenosnici američke misli po pitanju spoljne politike“.
Slučaj Johena Bitnera (urednika novina Die Zeit) dobro objašnjava ulog: u okviru Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država (German Marshall Fund of the United States, GMF), ustanove čiji je cilj ojačavanje transatlantističkih veza, Bitner je 2013. godine učestvovao u sastavljanju strateškog dokumenta o spoljnoj bezbednosnoj politici Nemačke. Ova dešavanja bila su osnova za važan govor tadašnjeg nemačkog predsednika Joahima Gauka, održan tokom bezbednosne konferencije u Minhenu, i koji je pozvao na veću vojnu uključenost Nemačke u svetu. Ne otkrivajući svoju dvostruku ulogu, Bitner je u novinama Die Zeit pozdravio Gaukovu izjavu kao „senzaciju“.
Krigerovo istraživanje prodrlo je u nemačku javnu raspravu kada je, 29. aprila 2014, spomenuto u satiričnoj emisiji Die Anstalt na drugom nacionalnom televizijskom kanalu (ZDF) – što je bio jedan od retkih trenutaka medijske kritike na malim ekranima. Uprkos interesovanju koje su izazvala ova otkrića i neuspehu tužbi koje su uključeni novinari pokrenuli, ni uprave uredništava, ni uprave univerzitetskih laboratorija nisu nastavili istraživanje na ovu obećavajuću temu.
Uticaj transatlantističkih mreža na pokrivanje međunarodnih sukoba (Ukrajina, Bliski istok, Kina) bio je (i ostaće) ipak jednako vatrena vest kao i ruska propaganda, koja je sa svoje strane podrobno pokrivena. Tim pre što ove mreže ne uključuju samo vodeće novinare već i deo političkih elita, kao što je trenutna ministarka spoljnih poslova Analena Berbok (Die Grünen, „Zeleni“), član udruženja Atlantik-Brücke i bivša stipendistkinja Nemačkog Maršalovog fonda.
Iako su upečatljive i očigledne, ideološke sklonosti nisu dovoljne da bi se objasnila novinarska pristrasnost. Pad tiraža, beg oglašivača i suparništvo digitalnih platformi duboko su izmenili nemačku štampu tokom poslednje dve decenije. Osnivač (...)
