Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

Zašto su arapske države tihe u podršci Gazi?

JPEG - 718 kio
@Mohammed Ibrahim

Arapi su se dogovorili da se nikada neće složiti. Od Rabata do Muskata, preko Kaira, Amana ili Dohe, svi znaju čuvenu izreku pripisanu misliocu Ibn Haldunu (1332-1406) koja se često citira kako bi se izrazilo žaljenje zbog rivalstava, podela ili sukoba koji su obeležili istoriju Magreba i Bliskog Istoka od sredine XX veka. Međutim, izraelska vojna intervencija u Gazi opovrgava ovu maksimu, pošto se ovoga puta dvadeset dve zemlje Arapske lige slažu da pre svega ne učine ništa. Svaki „hitni“ sastanak ove institucije potvrđuje njenu neaktivnost, uprkos nekim diskursnim tiradama, uprkos završnim saopštenjima koja pretenduju na važnost. Možemo ih lako zamisliti: okupljeni oko velikog okruglog stola, ekscelencije i uglednici, maršali-predsednici, bivši zaverenici koji su postali poštovani u novom svetu, muškarci previše dobro ili veoma loše izabrani koji ozbiljno raspravljaju pre nego što odbace izraelski argument o „legitimnoj odbrani“ dok istovremeno, naravno, zahtevaju „brz prekid“ borbi (11. novembar 2023).

I šta još? Perspektiva vojne odmazde? Poziv na međunarodne sankcije protiv Izraela slične onima koje su nametnute Rusiji nakon njene invazije na Ukrajinu? Radikalno preispitivanje procesa normalizacije sa, možda, prekidom diplomatskih odnosa? Smanjenje investicija suverenih fondova Zaliva u Sjedinjene Države kako bi se zaustavila isporuka bombi i municije Izraelcima? Naftni embargo kao 1973. nakon Jomkipurskog rata? Ništa od svega toga! Ako ne računamo neodređenu podršku južnoafričkoj inicijativi da se Međunarodni sud pravde angažuje kako bi se sprečilo da izraelska vojska počini genocid u Gazi.

Sklonost ka izbegavanju nije ništa novo. Arapska liga je 2018. godine dogovorila da, hitno i nakon mnogo „pucnja u prazno“, razvije „strategijski plan“ za suprotstavljanje odluci administracije predsednika Donalda Trumpa da preseli američku ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim. Šest godina kasnije, još uvek nema vesti o tom planu...

Broj žrtava izraelske ofanzive sada premašuje trideset hiljada mrtvih u Gazi, ne računajući nestale i ranjene; perspektiva deportacije dela populacije enklave u Sinaj postaje sve izvesnija. Kako objasniti takvu pasivnost? Možda prvenstveno zbog slabosti vojnih kapaciteta. Nijedna arapska prestonica ne želi vojni sukob sa protivnikom čiju su superiornost – povezanu sa podrškom Sjedinjenih Država – prihvatili, bez obzira na sve bajke koje su izgovorene o izraelskoj demokratiji okruženoj diktaturama koje sanjaju o njenom napadu.

Čak i Hezbolah, moćni entitet koji diktira zakone libanskoj državi, ostaje suzdržan i preferira sukob niskog intenziteta uprkos svakodnevnim provokacijama Tel Aviva. Dugo vremena, Sirija i Egipat su igrali ulogu regionalnih sila sposobnih da ospore Izraelovu volju da promeni status i životne uslove Palestinaca. Prva, razorena nakon više od decenije građanskog rata, mora da toleriše prisustvo nekoliko stranih vojski na svojoj teritoriji – američke, iranske, ruske i turske – i, bez mnogo odgovora, izraelska bombardovanja koja ciljaju vojne (…)

Obim celog teksta : 1 464 reči.

Ev gotar bi tenê ji bo aboneyan berdest e

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Hûn abone ne? Ji bo xwegihandina gotarên online têkeve.
Xwe bidin nasîn

Akram Belkaid

Podeli ovaj tekst