Nakon što je prošle godine izazvao nespokoj želeći da „pripremi našu zemlju na rast temperatura za +4 stepena“, ministar ekološke tranzicije Kristof Beši je na kraju 28. Konferencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (COP28) ponovio svoj stav: „Krivulja od 4 stepena, izjavio je 19. decembra prošle godine najavljujući plan o prilagođavanju na klimatske promene, nije pesimistična; ona se vrlo precizno oslanja na ono što nam govore stručnjaci Međunarodnog panela o klimatskim promenama (MPKP) i Ujedinjenih nacija sa trenutnom promenom trenda klimatskih promena kojom dobijamo između 2,8 i 3,2 stepena na svetskom nivou a što odgovara visini od 4 stepena za našu zemlju.“
Pod prividom pragmatičnosti, navedeni pristup pretpostavlja da se međunarodni sporazumi neće sprovesti i da neće moći u dovoljnoj meri da nametnu „slabljenje“ globalnog zagrevanja smanjenjem emisije gasova sa efektom staklene bašte. Prednost stalnih pozivanja na prilagođavanje je što se politički skupe odluke odlažu na neodređeno vreme. Trenutno su politike ublažavanja i prilagođavanja predstavljene kao pojednostavljeni sistem spojenih sudova gde će potonje nadoknaditi nedostatke prvih.
Navedena strategija počiva na pretpostavkama kojima nekoliko dokaza ne ide u prilog. Ona pretpostavlja postepeno prilagođavanje efektima klimatskih promena, poput nasipa koji se podiže ređanjem cigala u realnom vremenu, zanemarujući činjenicu da će sredstva za to u ekonomskom, industrijskom i političkom sistemu koji je sve ograničeniji i podložan raspadu nepoznatih razmera biti sve nedostupnija. Iako Grupa 2 MPKP-a (Uticaji, prilagođavanje i ranjivost) koristi radnu pretpostavku o političkoj i ekonomskoj stabilnosti, ona implicitno priznaje da je njena procena izgleda prilagođavanja iznad +1,5 stepeni celzijusa rezultat spekulativne intelektualne vežbe kao odgovor na loše definisan problem. To navodi Hansa Ota Pertnera i Debru Roberts, kopredsednike Gurpe 2 da ponove da je prilagođavanje na +4 stepena nemoguće. Takođe, zauzimajući tobože apolitičan stav ali izgrađen na nepromenljivom ekonomskom modelu u kontekstu održivog razvoja koji isključuje rizike poremećaja i krize, MPKP dovodi donosioce odluka u zabludu.
Postavljene na takve osnove, redukcionističke strategije prilagođavanja koje globalno pitanje dele na mnoštvo lokalnih i nezavisnih tehničkih problema imaju uspeha dok čak i krajnje skroman konačni dogovor COP28 naglašava njihovu uzaludnost: „Uticaj klimatskih promena često prelazi granice država i uključuje povezane rizike.“ Interakcije na globalnom nivou se više ne mogu zanemarivati. Takođe, iluzorno je ne obraćati pažnju na nelinearnu povratnu spregu. Na primer: porast šumskih megapožara će ogoliti tlo, učiniti da se ono lakše spira te će se skladištiti manje kišnice, što će dalje otežati snabdevanje vodom tokom talasa velikih vrućina koji su, pak, sve češći. To će naštetiti privredama koje će biti manje sposobne da se bore protiv degradacije životne sredine.
Tehnologija, naravno, može igrati ulogu u suočavanju s određenim ekološkim izazovima. Ali rasuđivanje zasnovano na isključivo tehničkim razmatranjima zaklanja problem nemogućeg prilagođavanja fizičkog sveta nezajažljivom ekonomskom rastu, iz sistemskih razloga, kao što je to ustanovio Rimski klub pre pedeset godina. Osim toga, kako ističe geolog Olivije Vidal, koordinator evropske mreže ERAMIN (Evropska mreža za istraživanje strateških materijala), „raspoloživost rudnih i energetskih resursa na zemlji čini opasnom energetsku tranziciju koja stvara prekomernu potrošnju“.
Planiranje smrti
Tehnosolucionizam je sveprisutan. Na primer, kada Beši predlaže raspravu o „merilima, standardima i tehničkim propisima“. Tad pouzdano znamo da će biti govora o njihovom ublažavanju. Istorija (…)