Decenije diplomatskog aktivizma, dugi niz nacionalnih i regionalnih mirovnih dogovora, nisu uspeli da privedu kraju sukob koji je počeo padom predsednika Žozefa Mobutu Sese Sekoa 1997, i koji se vremenom sve više i više širi. Četvrt veka kasnije, Demokratska Republika Kongo (DR Kongo), divovska zemlja u srcu afričkog kontinenta, ostaje nesposobna da spreči upliv stranih uticaja, pronađe put do političke stabilnosti i stavi tačku na golgotu zlostavljanog i masakriranog naroda na istoku zemlje.
Prvobitno potpisan 24. februara 2013. od strane jedanaest zemalja – Južnoafričke Republike, Angole, Burundija, Konga, Ugande, Centralnoafričke Republike, DR Kongo, Ruande, Južnog Sudana, Tanzanije, Zambije – kojima su se godinu dana kasnije priključile Kenija i Sudan, nacrt dogovora za mir, bezbednost i saradnju za Demokratsku Republiku Kongo i region, odnosno takozvani nacrt dogovora iz Adis Abebe (Etiopija), ostaje bitna politička i diplomatska referenca u afričkoj oblasti Velikih jezera. Stavljajući tačku na ono što se naziva „drugim kongoanskim ratom“ (videti hronologiju ispod ovog članka), taj međunarodni sporazum, koji su podržale Afrička unija, Zajednica za razvoj južne Afrika (SADC), Ujedinjene nacije (UN) i Međunarodni skup o oblasti Velikih jezera (CIRGL), ima za cilj da iznađe dugoročno rešenje za sukobe koji razaraju istok DR Kongo, sučeljavajući se sa njihovim glavim uzrocima i zahtevajući globalno uključivanje svih u sukobe uključenih ili pridruženih država. Ipak, te odredbe su zapravo nametnute, pre svega, Demokratskoj Republici Kongo i ostaju opšteg tipa, poput reforme bezbednosnog sektora, konsolidacije autoriteta države, decentralizacije, ekonomskog razvoja.
Dogovor iz 2013. je u velikoj meri ostao samo mrtvo slovo na papiru. Međutim, regionalni nadzorni organ redovno okuplja šefove država i vlada potpisnica kako bi konkretizovao sprovođenje dogovora u delo, dok DR Kongo organizuje prećenje situacije na nacionalnom nivou. Obaveze zemalja agresora, poput Ruande, podrazumevaju samo pridržavanje osnovnih pricipa međunarodnog prava, kao što su poštovanje suvereniteta susednih država i nepomaganje i nepružanje podrške oružanim grupama. Ujedinjene nacije finasiraju primenu dogovora i ocenjuju ostvareni napredak prema nizu kriterijuma za sprovođenje. Zapravo, taj tehnički pristup, tipičan za Ujedinjene nacije, prikriva stalne političke probleme, a naročito nedostatak volje kod glavnih sudeonika sukoba, Ruande i DR Kongo. „Odsustvo mehanizma za utvrđivanje odgovornosti u slučaju nesprovođenja obaveza navedeno je kao jedan od neuspeha dogovora, naglašava jedan izveštaj podnet u novembru 2023. godine. Dok je jedan deo sagovornika spominjao uvođenje režima sankcija, drugi deo se izjasnio u korist mehanizma labavijeg u pogledu polaganja računa, koji bi uzimao u obzir političku i diplomatsku prirodu nacrta dogovora.“
Ingerencije u ime zaštite Tutsija
Nacrt dogovora omogućio je da DR Kongo privremeno obuzda pokret M23 (videti članak koji se nalazi iznad). Interes za njegovo sprovođenje je vremenom izbledeo. Stvarne jabuke razdora razmatrane su tek nakon njegovog potpisivanja, tokom direktnih razgovora između Kinšase i pobunjeničkog pokreta, podeljenog na dva krila – jednog osnovanog u Kampaliju (Uganda), i drugog u Kigaliju (Ruanda). Obaveze dveju strana ni tada nisu bile ispoštovane, uprkos tajno vođenim pregovorima koji su završili sa potpisivanjem naredbe, 28. oktobra 2019. godine, sa ruandanskom frakcijom pokreta M23 – naredbe koju je Kinšasa na kraju stavila ad acta. Učesnici sukoba zapravo prikrivaju njihove stvarne namere. Za DR Kongo, to je nanošenje poraza i marginalizacija pokreta M23, a za Ruandu, održavanje njenog uticaja na istoku susedne zemlje.
Obnavljanje oružanih sukoba deo je niza regionalnih, nacionalnih i međunarodnih konflikata. Pogoršanje situacije na istoku DR Kongo i odsustvo efikasnih intrumenata za njeno savladavanje, vremenom su privlačili sve veći broj lokalnih i stranih učesnika koji se okorištavaju o taj haos i održavaju ga. Tenzije već decenijama rastu zbog zgrtanja zemlje od strane (lokalnih, nacionalnih i regionalnih) elita, identitetskih sukoba, krize običajnih autoriteta, a ne treba zaboraviti ni unutrašnje migracije u DR Kongo, ni borbu za teritorijalnu kontrolu između „starosedelaca“ i „došljaka“, usred galopirajućeg (...)
