Broj raseljenih lica unutar Demokratske Republike Kongo (DR Kongo) se na kraju 2023. godine popeo na sedam miliona – rekord za tu zemlju, koja je u ratu od 1997. godine. Smenjivanje i nasleđivanje konflikata takođe je dovelo do miliona žrtava. Tačan broj ne može se utvrditi sa sigurnošću, ali samo je rat koji se od 1998. do 2002. vodio na istoku zemlje odneo, posredno ili neposredno, tri miliona života, prema Međunarodnom komitetu za spasavanje (IRC). Tokom više od šezdeset godina, DR Kongo nije imao duži period mira i stabilnosti. Uslovi u kojima je ova bivša belgijska kolonija dospela do nezavisnosti, kao i model razvoja koji su izabrali njeni rukovodioci, objašnjava unutrašnju poroznost države i napetosti koje je razdiru.
Nakon ubistva premijera Patrisa Lumumbe, sprovedenog od strane belgijskih i američkih obaveštajnih službi 1961, duga vladavina Žozefa Mobutu Sese Sekoa (1965-1997), podržanog sa Zapada, uvodi zemlju, preimenovanu u Zair 1971, u najamničku ekonomiju, korumpiranu, predatorsku i neegalitarnu, s kojom se ta divovska zemlja centralne Afrike još nije izborila. Uprkos ogromnim prirodnim bogatstvima (51% svetskih rezervi kobalta, 31% industrijskog dijamanta, 6% dragog kamenja, 9% tantala), početkom devedesetih godina dvadesetog veka, dok je DR Kongo još spadala u siromašne zemlje sa velikim dugom, lično bogatstvo njenog predsednika premašivalo je četiri milijarde dolara. Po odlasku belgijskih kolonizatora, nove nacionalne elite su pak nameravale da od zemlje naprave „afrički Brazil“, sa Javnim preduzećem za kamenolome i rudnike (Gécamines) kao udarnom snagom, proizašlom iz nacionalizacije Rudarskog saveza Gornje Katange (UMHK). Žrtva predatorskog apetita predsednika Mobutua i njegove porodice, koja je iz kase preduzeća crpela shodno svojim privatnim potrebama, ono je neprestano bilo u gubitku, da bi 2008. bilo privatizovano pod naređenjem međunarodnih monetarnih institucija.
Zair, kojim se nikada nije upravljalo na realističan način i koji od 1997. postaje DR Kongo, ostaje nepouzdana država, nesposobna da ispuni svoje osnovne zadatke, a kamoli da obezbedi sigurnost unutar i van svojih granica. Ta nemoć je dodatno pogoršana izuzetno velikom teritorijom: 2.345.400 kilometara kvadratnih, što predstavlja polovinu teritorije Evropske unije i četvrostruko veću teritoriju od Francuske. Završetak nestabilne Mobutuove vladavine zemlju baca u haos mnogostrukih pobuna. Već 1991. godine, vojnici haraju prestonicom Kinšasom. Odsustvo demokratskog političkog rešenja sve više radikalizuje društvene aktere, bacajući neke od njih i u oružane borbe. Genocid nad Tutsima u susednoj Ruandi, između aprila i jula 1994. godine, krizu podiže na (...)
