Među džinovskim projektima osmišljenim kako bi oživeli tursku kulturnu proizvodnju i obezbedili joj centralno mesto u zoni uticaja ove zemlje probila se jedna ideja: izgradnja džinovskog kompleksa u predgrađu Istanbula, posvećenog snumanju, produkciji i organizaciji događaja vezanih za filmove i veoma popularne serije (dizi). Najavljivan u luksuznim brošurama deljenim u istanbulskim bioskopima (izgradnja je zvanično pokrenuta na proleće 2017. godine) ovaj kompleks, pod imenom Midvud (na pola puta između Holivuda i Bolivuda), prostiraće se na šezdeset hektara zemljišta zapadno od aerodroma Atatuk, na istom mestu na kom se prokopava drugi Bosfor (Kanalistanbul) – još jedan veliki građevinski projekat. Ovo su dobra vremena za velike radove i za sektor javnih građevisnkih projekata.
Midvud treba da privuče velike kompanije iz celog sveta. Njegov osnivač, privatni investitor i impresario, Ahmet San, već je primio grupu kineskih producenata. Ubrzo nakon toga, video se i sa Indijcima, koji su poslali producente, režisere i scenariste poput Dejvida Davana, Rumija Džaferija, Šašija Ranđana i Radžata Ravaila iz Bombaja, koji su se obavezali da iznajme studije čim radovi budu završeni. Međutim, Midvud se nada da će ostvariti saradnju i sa američkim filmadžijama, koje turska štampa već vidi kako se tresu pred usponom lokalne filmske industrije. Istina je da su poslovni izgledi povoljni nakon pada kursa turske lire, koja danas vredi tri puta manje nego pre deset godina.
Potreba za većim filmskim studijima sa postprodukcijskom opremom je pre svega posledica rasta potraženje za serijama i mejnstrim filmovima nakon početka 2000-tih. U Turskoj se svake godine snimi u proseku 180 filmova i između 70 i 80 televizijskih serija. Od 2002. najviše se izvoze serije: njih preko 150 prodato je u preko stotinu država – od Bliskog istoka, preko istočne Evrope, do Azije – sa ukupnim prihodom od 300 miliona dolara. U Istanbulu se često mogu videti grupe arapskih ili iranskih turista koji su došli da posete lokacije sa ekrana.
Uspeh ovih serija i njihov uticaj na arapski svet, Balkan, Magreb i sve do indonezije i Argentine – o kom turske vlasti žestoko raspravljaju – jaše na talasu određenog muslimanskog modernizma primenjenog u kombinaciji sa starim receptima za sapunice koji, čak i uz islamstičke trendove, ne deluje zastarelo. Međutim, izgleda da se stvar menja: na poslednjem Aleksandrijskom sajmu knjiga, predstavnik rektorata Egipatskog univerziteta al-Ažar osudio je štetni uticaj turskih serija (u ime „zaštite arapskih država, njihovog identiteta, njihovog jezika i njihovih religijskih vrednosti“), dok je jedan saudijski kanal prosto obustavio njihovo emitovanje. Tu se, ipak, možda pre radi o političkoj nego o moralnoj odluci, pošto je Turska izrazila podršku Kataru kom su Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Bahrein i Egipat uveli blokadu u junu 2017. godine... S druge strane, iste serije se u Argentini cene zbog svojih tradicionalno sentimentalnih kvaliteta, naspram američkih pandana koji se smatraju previše sirovim i često uključuju eksplicitniji i nepristojniji rečnik.
Ono što ih ističe je svakako njihov nacionalizam: sadržaj, ton, kostimi, sve se uklapa. Istorijske sapunice su katkad ambicioznije, ali ostaju u istom duhu. Jedna skorašnja produkcija, Ertugrul: Resurrection (po imenu oca osnivača Osmanskog carstva), obrađuje vojne pohode protiv hrišćanskog neprijatelja – krstaša i Vizantije – i oživljava jedan od temelja savremene Turske: otpor (...)
