Sa drugim dugometražnim filmom Anđeli nose belo (2017), kineska rediteljka Vivian Ku daje divan portret tinejdžerke koja, gotovo sama, otkriva istinu o slučaju seksualnog napada na maloletnice, u svetu odraslih i zarobljenih hiper-hijerarhijskim društvom. Nema moralističkog diskursa, ciničnog pogleda i suvog naturalističkog predstavljanja imaginarnog. Film je na međunarodnim festivalima dobio brojne nagrade: Zlatni Mongolfier na Festivalu tri kontinenta u Nantu, nominacija za tri kategorije na Filmskom festivalu u Veneciji itd. Potom se pojavio u Kini. U maju je stigao na francuska bioskopska platna. Njegova putanja je reprezentativna za napredak kineskog filma: Tharlo Pema Tsedena (2015), Ja nisam Madam Bovari Xiaogang Fenga (2016) ili Have a Nice Day Liu Jiana (2017). Radi se o dvostrukoj strategiji uticaja.
Ovo je posebno slučaj sa filmom Liu Jiana. nominovanog u osam kategorija na Berlinskom filmskom festivalu. Kineske vlasti su zabranile njegovo prikazivanje na Međunarodnom festivalu animiranog filma u Anesiju, jer nije dobio neophodnu dozvolu. Za razliku od bioskopskih projekcija, festivalski program ne zahteva cenzorsku dozvolu već samo autorizaciju, za koju su uslovi prenosa nejasni. Peking često koristi ovu ambivalentnost: jer, zašto prihvatiti Berlin a odbiti Anesi? Film će dobiti dozvolu i naširoko biti distribuiran u Kini pre nego što osvoji francuske bioskope u neredigovanoj verziji. Ovaj animirani film je nepodesna ironija prepuna sarkastičnih opaski na aktualnosti. Prikazuje prosečan, ali dopadljiv, svakodnevni život marginalaca iz malog kineskog mesta. Na pozadini razočarenja, svaki lik je svakodnevno prinuđen da se bori sam za sebe, ne bi li osvojio – pošteno ili ne – neke ulaznice u pustom, urušenom i dehumanizovanom urbanom pejzažu. Prilično fiksirana animacija osnažuje utisak uhvaćenosti u zamku, a muzika podstiče melanholičnu atmosferu. Hiper-realistični zvučni efekti suptilno ubrizgavaju neke upečatljive znakove verizma.
Izgleda da (...)
