Geopolitička slika Balkana danas je naizgled jednostavnija nego ikad. Gotovo sve države u regionu članice su Severnoatlantskog pakta. Ima ih još samo par koje nisu, ali je i njihova putanja jasno zacrtana. Bosna i Hercegovina su pre deset godina podnele formalni zahtev za Akcioni plan za članstvo u NATO (MAP), a taj plan aktiviran je u decembru 2018. godine. U februaru ove godine potpisan je protokol za članstvo „Severne Makedonije“ u NATO-u. „Članstvo u NATO-u je cilj države i građana Kosova“, izjavio je početkom maja ove godine premijer Kosova Ramuš Haradinaj. Na mapi Balkana postoji još samo jedna država koja se formalno zalaže za vojnu neutralnost: Republika Srbija. Iako NATO tvrdi da poštuje tu politiku Srbije, osetan je pritisak da se i ona pridruži najvećoj vojnoj alijansi na svetu. No, upitno je da li će do toga i doći, što otvara dublja pitanja o budućnosti regiona na duže staze.
Srbija je bitna zemlja za NATO. Delom je tako zbog njene geopolitičke pozicije i potencijala da postane faktor nestabilnosti za NATO. Srbija trenutno remeti jedan od glavnih ciljeva alijanse, projekat proširenja NATO-a na istok. Taj cilj je dugo bio kontroverzan, ali je debata naizgled rešena u drugoj polovini devedesetih, pa su tako, tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije, alijansi pristupile bivše članice Varšavskog pakta: Poljska, Mađarska i Češka. Taj je potez zaoštrio odnose između Zapada i Rusije, čijem je državnom vrhu krajem Hladnog rata obećano da do tog koraka neće doći. Prilično je jasno da Moskva vodi tradicionalnu politiku stvaranja tampon zone između sebe i Zapada, što pravda pozivanjem na istorijsko iskustvo upada Napoleona i Hitlera. Proširenje NATO-a na istok je 2004. godine, doduše, zahvatilo ne samo bivše države Varšavskog pakta već i države bivše Jugoslavije i samog SSSR-a. Uz Slovačku, Bugarsku i Rumuniju ušle su i Slovenija i tri baltičke zemlje. Usledile su Hrvatska i Albanija 2009. godine. Nedavno je i Crna Gora pristupila, 2017. godine.
Nakon što je Donald Tramp i zvanično promenio Nacionalnu odbrambenu strategiju SAD, u kojoj je kao glavne strateške takmace označio Kinu i Rusiju, jasno je da proširenje NATO-a u Moskvi i Pekingu može da se shvati samo kao neprijateljski čin, a u Moskvi i kao strateško „opkoljavanje“ Rusije. Činjenica je da su odnosi između Zapada i Rusije još tokom dvehiljaditih pošli nizbrdo (uprkos saradnji u Avganistanu 2001. godine). Do zahlađenja je delom došlo i zbog američke ofanzive na Bliskom istoku i invazije Iraka. Međutim, proširenje NATO-a postepeno je stvorilo klimu „novog“ Hladnog rata, kako su ga nazvali na Zapadu. Ruska vojna intervencija u Gruziji 2008. godine pokazala je želju i spremnost Moskve da stane na put daljem proširenju NATO-a. Gruzija je, naime, zvanično izrazila želju da se učlani u NATO, tako da je vojni udar na tu zemlju, kao podrška otcepljenim republikama Abhaziji i Južnoj Osetiji, bio i udar na NATO proširenje. Pored toga, dramatična je i stalna smena vlasti u Ukrajini, koja burno osciluje između Istoka i Zapada još od „Narandžaste revolucije“ s kraja 2004. i početka 2005. godine, kada je koalicija prozapadnih partija na ulicama izborila ponavljanje izbora i pobedu prozapadnog kandidata, Viktora Juščenka. Nakon pobede Viktora Janukoviča na narednim izborima, Ukrajina se polako opet okrenula Rusiji, da bi izbijanje bunta početkom 2014. godine još jednom dovelo do njegovog pada, a potom i dramatičnog anektiranja Krima od strane Rusije. Godinu i po dana kasnije, ruska vojska je intervenisala na strani Bašara el Asada u Siriji, gde su u krvavom građanskom ratu zapadne sile zauzele stranu njegovih protivnika.
Važnost geopolitičke pozicije Srbije
U tom ključu, važnost geopolitičke pozicije Srbije postaje jasnija. Međutim, ona je još bitnija zbog činjenice da je kredibilitet NATO-a u širem smislu vezan za jugoslovensku krizu iz devedesetih. Naime, kraj Hladnog rata doveo je legitimitet NATO-a u pitanje. Ukoliko je NATO svoje postojanje pravdao navodnom pretnjom koju SSSR predstavlja po Zapadnu Evropu, njegov krah trebalo je da označi i kraj potrebe za postojanjem Severnoatlantskog pakta. Da bi se njegovo dalje postojanje opravdalo, krugovi u samom NATO-u, predvođeni generalnim sekretarom Manfredom Vornerom, zalagali su se za „humanitarnu“ intervenciju u jugoslovenskim ratovima. Sve dok slična politika nije prevagnula u SAD, jedinoj zemlji sa vojnim kapacitetom da preokrene tok ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini na štetu srpskih snaga, na Zapadu je vladala konfuzija. Za novoujedinjenu Nemačku podrška razbijanju Jugoslavije predstavljala je preduslov (...)
