Silvio Berluskoni 1994, Donald Tramp 2016. i Emanuel Makron 2017. godine – sva trojica postali su predsednici velikih zapadnih država nakon što su pobedili na prvim izborima u kojima su učestvovali. Ova tri „remetilačka“ političara svakako se razlikuju po karakteru, psihološkim crtama, godištu i kontekstu svojih intervencija. Međutim, jedno ih spaja: uveli su menadžment u političku arenu i vladaju pozivajući se na slavne recepte iz svog poslovnog iskustva. Oni su predsednici „države-firme“. Drugi takođe svesno primenjuju ovaj model. Možemo izdvojiti Maurisija Makrija u Argentini, Andreja Babiša u Češkoj – koji tvrdi da „vodi državu kao porodičnu firmu“ – kao i Redžepa Tajipa Ergogana – koji želi da „upravlja Turskom kao kompanijom“.
Po običaju, Italija je bila laboratorija, a Berluskoni prototip: on je bio prvi samozvani predsednik-menadžer. Početkom 1990-tih u Italiji je izumljen odgovor na novu geopolitičku stvarnost koja se više nije zasnivala na sukobu istočnog bloka i takozvanog „slobodnog“ sveta. Taj odgovor poprimio je oblik dolaska na političku scenu „novog“ čoveka iz sektora komercijalne televizije i nekretnina.
U godinama koje su usledile i drugi elementi sveta biznisa – poput brendova – počeli su da prelaze u univerzum politike. Brend Tramp, na primer, preselio se iz Tramp Organisation-a u Belu kuću. Takođe, iako Makron ne potiče iz biznismenskih krugova, već iz miljea finansijskih inspektora – sloja visokih funkcionera predodređenih da završe u centrima administrativne moći, napose u ministarstvu ekonomije i finansija – njegova profesionalna karijera uključuje i četiri godine provedene u bankarskom sektoru. On sam nastavlja uvoz poslovnog rečnika u politiku, podstiče diskurs i ideje preduzetničkog državnika i svoj posao posmatra analogno zaduženjima direktora velike, odlučne i efikasne kompanije.
Kulturna hegemonija
Efikasnost, kao i korisnost, potiču iz vokabulara inženjerske struke koja je prethodila menadžmentu, koji, pak, sad nastoji da neutrališe politiku. U ime efikasnosti, politika prihvata preduzetničke i menadžerske tehnike upravljanja. Ona više ne predstavlja „stvar ubeđenja i vrednosnih sećanja, drugim rečima, simbola“, da iskoristimo reči politikologa Lusijena Sfeza. Politika se, dakle, svodi na harizmu predsednika-menadžera koji obećava efikasne akcije. Država, posmatrana kao sredstvo njihovog sprovođenja, dolazi u poziciju konkurencije i konvergencije sa preduzećem. Od tog trenutka nadalje, tehnologizovana i politizovana, ona se oslanja na „decizionizam“, termin koji je u delu Politička teologija (1922) uveo nemački pravnik Karl Šmit kako bi opisao odlučan i autoritaran način donošenja odluka bez obaziranja na posledice. Politika, svedena na puki „momenat donošenja odluke“, naposletku „razvejava ideju legitimiteta“. Ova desimbolizacija pokreće redukcionistički domino efekat koji kreće od politike, prelazi preko države i završava na predsedniku koji donosi odluke. Sve se odvija kao da je, s jedne strane, država svedena na tehno-racionalnost, a da, s druge, velike kompanije, obdarene novim legitimitetom, proizvode hegemoniju i sistem vrednosti sposobne da nadomeste političke propuste. Svetost vlasti još uvek postoji, ali je rasuta, izbačena van okvira države, razdeljena među više funkcija, na prvom mestu onih tehničkih, koje stvaraju stručnjaci za komunikaciju, menadžment i tehno-naučnu-ekonomiju.
Dolazak predsednika-menadžera označio je kritičnu tačku u dugom istorijskom procesu liberalne vladavine započetom sredinom XVIII veka kog je filozof Mišel Fuko nazvao „velikom fobijom od države “. Nedugo nakon trijumfa apsolutističke države u XVII veku, antietatistička reakcija bacila se na posao, paralelno sa rastom industrijalizacije. Dva zasebna procesa – fobija od države i trijumf ogromnih preduzeća, odnosno korporacija – dugo su tinjali, dok 1980-tih nisu došli do vrhunca. Često korićen kliše o trenutnoj „krizi političkog predstavništva“, zapravo je rezultat dubinskog fenomena koji se tiče sistematske veze imeđu slabljenja države-nacije i jačanja (...)
