Dok se 2007. usijavala međunarodna rasprava o statusu Kosova, jedna floskula bila je naročito popularna: priznavanje nezavisnosti bivše pokrajine Srbije, koja se od 1999. godina nalazila pod upravom Ujedinjenih nacija (UN), predstavljalo je „poslednji delić balkanske slagalice“. Dvanaest godina kasnije, nezavisnost Kosova samo je delimično priznata, a od leta 2018. godine, nova hipoteza zaposela je sve umove i kancelarije: Srbija i Kosovo mogli bi da potpišu konačni sporazum, a Beograd bi priznao nezavisnost u zamenu za promenu granica. Većinski srpska zona na severu Kosova priključila bi se Srbiji, koja bi Prištini prepustila kontrolu nad delom Preševske doline na jugu Srbije, u kojoj živi većinski albansko stanovništvo.
Ovakva „korekcija“ granica otvorila bi Pandorinu kutiju i dovela do sličnih zahteva i do ponovnog pomeranja stanovništva u regionu već umrtvljenom nakon godina rata i iseljavanja. Ona bi mogla da iz boce pusti duhove Velike Albanije, koja bi obuhvatila Albance s Kosova, čak i Makedonije, ili Velike Srbije koja bi progutala Republiku Srpsku, srpski entitet još uvek podeljene Bosne i Hercegovine. Zagovornici ovog rešenja ukazuju na jedinstvenost Kosova u vidu njegove deklaraciju o nezavisnosti, kao i diskusije koju vode same uključene strane, oličene u kosovskom predsedniku Hašimu Tačiju i predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću. „Godinama smo zemljama u ovom regionu zamerali što ne pregovaraju i previše se oslanjaju na Zapad da nametne rešenja. Sada kad su se ova dvojica vođa pokazali odgovornim i krenuli da sarašuju, treba da im kažemo ne? Ne možemo ih zauvek držati za ruku!“, izjavio je u septembru 2018. godine Volfgang Petrič, visoki predstavnik Evropske Unije u Bosni i Hercegovini (de facto upravljač BiH po mandatu EU) od 1999. do 2002. koji je skoro počeo da zagovara novu teritorijalnu razmenu. „Ko smo mi da joj se protivimo i da je sprečavamo?“, upitao se Bernar Kušner u svojstvu bivšeg specijalnog predstavnika generalnog sekretara Ujedinjenih nacija na Kosovu (od 1999. do 2001).
Pokretački identiteti
Iscrtati pravedne granice kako bi se obezbedio trajan mir na Balkanu – ta ideja opseda diplomate već... čitava dva veka! Ona se zasniva na iluziji koja je svim nacionalistima mila: potrazi za istorijskim razgraničenjem. Međutim, na Balkanu ne postoje prirodne granice, određene nepromenjivim elementima reljefa i sposobne da razdvoje ljudske zajednice, ništa više nego što postoje na drugim mestima. Tako Dunav danas, u delu svog toka, služi kao administrativna granica između Srbije, Rumunije i Bugarske, ali ne i između Mađarske i Srbije, dok su se narodi, jezici i vere oduvek mešali sa obe strane ove velike reke. Kao što podseća geograf Žak Ansel, granica je uvek izraz trenutnog odnosa snaga – ona je svojevrsna „politička izobara “. Na Balkanu se ona dugo pomerala u skladu sa napredovanjem i povlačenjima dvaju rivalskih carstava koja su se četiri veka sudarala na ovom delu sveta – Habzburškog i Osmanskog. Njihovo dugo gospodarenje u najvećoj meri je izbrisalo starije srednjevekovne strukture koje su i same varirale, dajući svakom pozivanju na istorijske granice krajnje proizvoljan karakter.
Neke oblasti bile su toliko opustošene vojnim pohodima da su u trenutku kad su pripale Austriji bile gotovo napuštene, najviše nakon Karlovačkog mira, potpisanog 1699. Kako bi ih ponovo nastanio i branio, Beč je pozvao koloniste iz čitavog carstva, što objašnjava etnički mozaik brojnih predela, poput Slavonije ili Vojvodine. Pogranične oblasti – Militärgrenze, odnosno Vojna Krajina na srpskohrvatskom – predstavljale su tampon zonu između dvaju carstava, najčešće nastanjenu izbeglicama iz drugih okupiranih predela. U zamenu za poreske olakšice, slobodu samoupravljanja, korišćenja sopstvenog jezika i praktikovanja sopstvene vere, ovi vojnici-seljaci nosili su oružje u službi cara.
U osmanskom delu Balkana nacionalne kategorije nisu postojale. Jedine zajednice koje je carstvo prepoznavalo bile su verskog ili socioprofesionalnog karaktera: mileti su bili nemuslimanske verske zajednice pod zaštitom sultana; esnafi korporativna društva zanatlija i trgovaca. Širom carstva, u gradovima kao i u selima, zajednice koje su govorile različite jezike i pripadale različitim veroispovestima živele su zajedno. Moderne balkanske granice javile su se u XIX veku s povlačenjem Osmanskog carstva i pojavom hrišćanskih država relativno homogenog stanovništva. Nastanak moderne Grčke, kao i kneževine Srbije i proširenje knjaževine Crne Gore propraćen je proterivanjem stanovništva, na prom mestu muslimana koji su bežali od novih „bezbožničkih“ vlasti. Stanovništvo današnje Turske u značajnoj meri predstavljaju potomci ovih muhadžira, izbeglica koje iz nekadašnjih teritorija carstva na Balkanu ili Kavkazu.
Novonastali nacionalizmi takođe su se međusobno sukobljavali, kao što je bio slučaj u prostranom regionu Makedonije, koji je ostao pod osmanskom kontrolom sve do Prvog balkanskog rata 1912. Ko je u njemu bio Bugarin, ko Grk, a ko Srbin i koje teritorije je trebalo da njihove nacionalne države ustupe jedne drugima? Od kraja XIX veka njihovi agenti putovali su po selima kako bi osigurali njihovu odanost, osnivali škole i finansirali popove koji su propovedali pripadnost nekom od ovih još uvek slabo ukorenjenih identiteta. Unutar iste porodice moglo se u razmaku od dve ili tri generacije često naići na pripadnost različitim nacionalizmima, što je dokaz da identitet nije nepromenjiva datost, već konstrukt determinisan kontekstom koji može varirati. Podela Makedonije nakon Drugog balkanskog rata (1913.) između Grčke, Srbije i Bugarske nije se vodila prema etničkoj strukturi stanovništva, već prema odnosu vojnih snaga, a sve tri države su kasnije počele da sprovode politiku etničke homogenizacije teritorija koje su im pripale. Kako bismo mogli da definišemo šta je to „narod“ bilo je nužno iscrtati granicu koja razdvaja „nas“ od (...)
