Pre više od osamdeset godina održana je zlosrećna Minhenska konferencija, koja je, 30. septembra 1938. godine, žrtvovala Čehoslovačku u nadi da će umiriti Adolfa Hitlera. Kolateralna šteta tog sporazuma bio je nemačko-sovjetski pakt o nenapadanju, koji, je potpisan od strane ministara spoljnih poslova Joakima fon Ribentropa i Vjačeslava Molotova, poslužio kao uvod u izbijanje Drugog svetskog rata. Decenije revizionističke istoriografije oslobodile su.,krivceˮ na čelu sa Ujedinjenim Kraljevstvom, minimizovale njihovu tradicionalnu rusofobiju i njihovu ideološku pristrasnost, preuveličavajući.,objektivna ograničenjaˮ koja su stajala u osnovi britanske i francuske politike. Upadljivo je bilo odsustvo analize jednog drugog održivog rešenja kroz saradnju sa Sovjetskim Savezom.
Samo mesec dana nakon Minhenskog sporazuma, britanski premijer Nevil Čemberlen, zagovornik pomirenja sa Nemačkom, poverio je kralju Džordžu VI-om kako je bilo.,značajno to da ni Francuska, ni Rusija nisu jedna drugoj postavljale pitanja tokom krizeˮ. Premijer je smatrao da bi bolje bilo Ruse ostaviti po strani.
Uprkos svojoj očiglednoj sklonosti ka ideologiji, Josif Staljin je vodio veoma pragmatičnu i racionalnu spoljnu politiku zasnovanu na odnosima moći i sferama uticaja. Istoriografija Minhenske konferencije namerno je zanemarila intenzivne napore sovjetske diplomatije da osujeti Hitlerove ratoborne poteze tokom prethodnih pet godina.
Kratki medeni mesec sa Moskvom
U jesen 1932. godine ministar unutrašnjih poslova Maksim Litvinov, upozorio je Staljina da je vajmarska Nemačka.,u terminalnoj faziˮ i da će napredovanje nacizma učiniti neophodnim radikalan preokret u odnosima Moskve sa Ujedinjenim Kraljevstvom i Francuskom. Ovaj preokret je 1934. godine pozdravio ministar spoljnih poslova Francuske, Luj Bartu, i dozvolio ulazak Sovjetskog Saveza u Ligu naroda (SDN, (franc. Société des Nations, prim.prev.)). U maju 1935. godine Francuska je potpisala sporazum o uzajamnoj pomoći sa Sovjetskim Savezom, nakon čega je usledio sličan sporazum između SSSR-a i Čehoslovačke. Međutim, postojala je razlika između ova dva teksta—koja su inače bila identična—značajna razlika, koja će ih učiniti neefikasnim 1938. godine: predsednik Čehoslovačke, Edvard Bene, insistirao je da ugovor sadrži klauzulu kojom se svaka pomoć Sovjetskog Saveza uslovljava prethodnom intervencijom Francuske. Francuska pozicija je tako postala presudna 1938. godine: zbog nedostatka pomoći, Čehoslovačka bi se našla sama nasuprot Nemačkoj.
Pokazalo se da je medeni mesec sa Moskvom kratko trajao kada je, 9. oktobra 1934. godine, u Marseju, Bartu ubijen u isto vreme kada i kralj Jugoslavije Aleksandar i kada ga je zamenio Pijer Laval, koji je bio mnogo manje raspoložen prema Rusima tokom naredne četiri godine. U Francuskoj, porast socijalnih sukoba tokom 1930-tih godina izazvao je sve veći zaokret elite udesno, ili čak njihovo skretanje u fašizam.
Slično tome, sovjetski ambasador u Londonu, Ivan Majski, doživljavao je jednu frustraciju za drugom, od 1934. do 1936. godine, uzalud se žestoko trudeći da pobedi britansko neprijateljstvo. Na pomolu je bilo potpisivanje jednog francusko-nemačko-britanskog sporazuma.,na štetu Rusijeˮ. Skoro dve godine snažnih napora da se dâ smisao francusko-sovjetskom sporazumu nisu dale nikakvog rezultata. Staljin je pokušao da pogura, ali njegova ishitrena i tajna diplomatsaka otvaranja u pravcu Berlina u očekivanju britanske politike smirivanja nisu naišla na odjek.
U maju 1937. godine, imenovanje Čemberlena na čelo britanske vlade poklopilo se sa velikim terorom u Moskvi. Sovjetska spoljna politika ostala je, međutim, stabilna, pa je Majski, u julu 1937. godine, uveravao Čemberlena da njegova zemlja ne ispunjava nikakav (...)
