Diveloperi iz Silikonske doline i proizvođači poluprikolica, Evropska komisija i odbor konsultantske kuće Mekkinsi, Džo Bajden i Si Đinping, britanski liberali i nemački Zeleni – u odgovoru na klimatsku krizu svi oni stupili su u svetu alijansu sa jednom idejom: potrebom za ogromnim zaokretom ka digitalizaciji za dobrobit planete. „Do te mere da postoji sve veće uverenje da neće biti moguće nositi se sa klimatskim promenama bez ogromnog oslanjanja na digitalnu industriju“, ističe udruženje The Shift Project, koje se ne slaže sa ovakvim viđenjem. Novo jevanđelje obećava spasenje u vidu „pametnih“ gradova natrpanih senzorima i autonomnim električnim vozilima, a njegovi moćni apostoli šire novu veru. Jedan od njih je i Global e-Sustainability Initiative (GeSI), poslovni lobi sa sedištem u Briselu, koji smatra „da je suma emisija štetnih gasova eliminisana korišćenjem informacionih i komunikacionih tehnologija deset puta veća od štetnih efekata koji nastaju kao posledica njihove proizvodnje ili postavljanja “. Međutim, nezavisni istraživači dovode u pitanje pouzdanost ovih posvuda objavljenih navoda, kao i objektivnost naučnika koji su sa njima izašli u javnost. Ako ignorišemo poslanice „zelenog marketinga“ u koji su se kompanije i njihovi glasnogovornici svom snagom bacili, koliki je tačno ekološki uticaj digitalne tehnologije? Jesu li nove komunikacione mreže uopšte kompatibilne sa „ekološkom tranzicijom“? Nakon što smo u desetak različitih zemalja sproveli istraživanje istina glasi: digitalno zagađenje već je ogromno, ali je takođe ono koje beleži najbrži rast. „Kad sam saznala o kojim brojkama se radi, zapitala sam se: ’Kako je ovo moguće?’“, priseća se Fransoaz Bertud, inženjerka za informatička istraživanja. Ogromna šteta koja se čini životnoj sredini rezultat je, pre svega, milijardi konzola (tableti, računari, pametni telefoni) koje nam omogućavaju pristup internetu. Pored toga, ona nastaje kao rezultat neprestane proizvodnje podataka – njihovog slanja, skladištenja i obrade u ogromnim centrima koji žderu energiju. Svi ti podaci omogućavaju nam da stvaramo nov digitalni sadržaj koji, pak, zahteva… sve više konzola! Kako bismo obavljali krajnje neopipljive akcije, poput slanja imejla preko Gmail-a, poruke preko WhatsApp-a, emotikona putem Facebook-a, video klipa na TikTok-u ili slika mačića preko Snapchat-a, izgradili smo infrastrukturu koja će, rečima organizacije Greenpeace, „uskoro verovatno postati najveća stvar koju je ljudska rasa stvorila “. Brojke su neverovatne: globalna digitalna industrija troši toliko vode, sirovina i energije, da je njen karbonski otisak tri puta veći u odnosu na zemlje poput Francuske ili Velike Britanije. Digitalna tehnologija danas koristi 10% ukupne globalne proizvodnje električne energije i odgovorna je za oko 4% svetskih emisija ugljendioksida (CO2), što je gotovo dvaput više u odnosu na ukupne emisije svih svetskih civilnih aviokompanija. „Ukoliko se digitalne kompanije pokažu moćnijima u odnosu na regulatorna tela koja treba da ih nadziru, postoji opasnost da nećemo više biti u stanju da kontrolišemo njihov ekološki uticaj“, priznaje Jan Talin, osnivač Skajpa i instituta Future of Life, koji se bavi tehnološkom etikom. Jens Tojbler, istraživač na institutu Vupertal ni dan-danas ne može da se otrese sličnog utiska. Pre nekoliko godina, ovaj nemački naučnik učestvovao je u konferenciji na svom matičnom institutu, u istoimenom gradu savezne države Vestfalije, na zapadu Nemačke. Tada je „ostao zatečen ilustracijom čoveka koji nosi burmu… i ogroman ranac, koji predstavlja realan karbonski otisak njegovog braka. Ta slika mi se urezala u pamćenje.“ Institut je na taj način predstavio novu metodu računanja materijalnih posledica naših potrošačkih navika razvijen tokom devedesetih godina prošlog veka: material input per service unit (MIPS), odnosno masu potrebnih resursa za proizvodnju neke robe ili usluge. Kako bi računale svoj ekološki uticaj kompanije se najviše koriste praćenjem emisija CO2. Međutim, taj kvantitativni metod često gura druge vrste zagađenja u senku, poput onih koje se odnose na uticaj otpadnih materija hemijske industrije na kvalitet vode. Od 1990-tih, MIPS je promenio fokus ka ugrožavanju životne sredine koje nastaje kao posledica proizvodnje robe i usluga. Ako posmatramo šta sve ulazi u neki predmet, umesto šta iz njega izlazi, izvršili smo potpunu promenu perspektive. Konkretno, MIPS meri sumu resursa koji se koriste tokom proizvodnje, korišćenja i reciklaže nekog odevnog predmeta, flaše soka od pomorandže, tepiha, pametnog telefona… On obuhvata sve: obnovljive (biljne), kao i neobnovljive (mineralne) resurse, eroziju tla nastalu kao posledicu poljoprivrednih aktivnost, vodu i utrošene hemikalije, itd. Uzmimo kao primer majicu: njena izrada u fabrici u Indiji zahteva električnu energiju, koja nastaje sagorevanjem ugljenih hidrata, koji se vade iz tla sa kojeg je prethodno iskrčena borova šuma… Ekološki ranac Ovaj pristup izražen je mernom jedinicom zvanom „ekološki ranac“, odnosno višestrukim koeficijentom svake naše potrošačke akcije. Metodologija je daleko od savršene: „Većina podataka koji se koriste da bi se MIPS računao dobija se na osnovu mišljenja i procena stručnjaka“ pa je stoga nepreciznost redovna pojava, nervira se Jens Tojbler. Pa opet, dobijene brojke ostavljaju nas bez reči – MIPS prstena koji sadrži svega nekoliko grama zlata težak je… tri tone! MIPS se može meriti i za usluge ili potrošnju: 1 kilometar vožnje automobilom ili sat vremena gledanja televizije koriste jedan, odnosno dva kilograma resursa. Minut telefonskog razgovora „košta“ 200 grama. Što se tiče SMS-ova, svaki je težak 632 grama. MIPS se može pokazati i dosta niskim za razne proizvode. Na primer, proizvodnja čelične poluge zahteva „samo“ deset puta više resursa u odnosu na njenu konačnu masu. Međutim, „čim se uključi tehnologija, MIPS kreće da skače“, objašnjava Tojbler. Digitalne tehnologije to jasno pokazuju, naročito uzevši u obzir to koliko različitih metala koriste, najpre „retkih metala koje je teško pribaviti iz zemljine kore“, nastavlja on. Samim time, jedan računar koji teži dva kilograma zahteva, između ostalog, 22 kilograma hemijskih proizvoda, 240 kilograma goriva i 1,5 tona čiste vode. MIPS jednog televizora javlja se u rasponu od 200 do 1000 naprema 1, dok za pametni telefon ta razmera iznosi 1200/1 (183 kilograma sirovina za 150 grama konačnog proizvoda). Međutim, svetski rekord drži MIPS elektronskog čipa: 32 kilograma sirovina za integrisano kolo od samo dva grama, odnosno razmera od 16000/1. „Ljude često iznenadi jaz između procenjenog i realnog uticaja potrošačkog dobra koje se odluče da kupe“, Tojbler tvrdi. S punim pravom: geografski predeli koji trpe najveću materijalnu štetu nalaze se blizu početka lanca proizvodnje, veoma daleko od prodavnice u kojoj se proizvod prodaje. Tako su elektronski uređaji, na krajnje nevidljiv način, doveli do eksplozije našeg „materijalnog otiska“. Milijarde servera, antena, Wi-Fi rutera i prijemnika koji se trenutno nalaze u pogonu znače da ova „nematerijalna“ tehnologija ne samo što troši resurse, već postaje jedan od najvećih poduhvata materijalne potrošnje u istoriji čovečanstva. Naročito mesto u ovoj veoma realnoj infrastrukturi igraju data centri. Ova čudovišta od čelika i betona puna servera niču kao pečurke posle kiše, a sve u ritmu prave poplave informacija koju proizvodi naš digitalni univerzum: 5 milijardi milijardi bajtova dnevno, što je jednako svim podacima nastalim od početka informatike kao discipline do 2003. godine. To bi bilo dovoljno da popuni memoriju deset miliona Blu-rej diskova koji bi, poređani jedan na drugi, bili četiri puta viši od Ajfelovog tornja. Svejedno, ovo je sitnica u odnosu na količinu podataka koju će proizvoditi stotine milijardi uređaja prikačenih na 5G mrežu koja se gradi širom sveta. Da bi se taj skok mogao razumeti, dovoljno je pogledati neki od brojnih pariskih javnih električnih skutera. Koliko korisnika ovog prevoznog sredstva zna da kompanije koje ih daju na (...)
