Da li je i dalje moguće primorati vlast da odstupi i odustane od odluke koju je već donela? Ne tako davno, u Francuskoj je odgovor na ovo pitanje bio sasvim očigledan. Suočena s upornim, odlučnim i organizovanim društvenim pokretima koji su na ulice izvodili mase ljudi, vlada bi se ponekad i povukla. To povlačenje pokazalo bi da je i te kako moguće da se volja stanovništva čuje i van predizbornih perioda, na koje se demokratski život ne bi smeo svesti. Tako je čitav niz projekata pao u zaborav: Zakon o autonomiji privatnih škola iz 1984. godine, o upisu na univerzitet iz 1986. godine, ugovor o profesionalnoj integraciji iz 1993. godine, „Župeov plan“ iz 1995. godine… Zagovornici nepopularnih reformi ponekad bi čak bili primorani da podnesu ostavku, poput ministra visokog obrazovanja Alena Devakea 1986. godine, ili ministra obrazovanja Kloda Alegrea 2000.
Pa ipak, ništa slično tome nismo videli još od 2006. godine i pobede protiv CPE-a (Zakon o prvom zaposlenju). Koliko god da se demonstranata okupi, kakvom god se strategijom vodili, bilo da je u pitanju mirna ili burna šetnja, sedeći štrajk, okupacija fakulteta ili performans, neuspesi se nižu jedan za drugim: borba protiv autonomije univerziteta iz 2007. godine, bitka za penzije iz 2010, mobilizacije protiv „radnog zakonodavstva“ 2016. i 2019. godine, protiv softvera „Parkursup“ namenjenog selekciji studenata pri upisu fakulteta 2018. godine… „Tačerkin model“ sada je pravilo: vlade se više ne povlače – čak i kada su suočene s gomilanjem punih kontejnera, presušenim benzinskim pumpama, otkazanim vozovima, zatvorenim školama i blokiranim putevima. Otrpeće zastoje u metrou i demonstracije koje se ponavljaju iz nedelje u nedelju, ili dana u dan. Ukoliko situacija izmakne kontroli, pribegava se nasilnom zauzimanju i represalijama. Ta surovost je, štaviše, postala dokaz moći: „otpor ulici“ ukazuje na osećaj za državnost i političku hrabrost.
Otuda je i bivši premijer Eduar Filip mogao da studentima poslovne škole s ponosom poruči: „Nikad se ne zna koja će kap biti preliti čašu. (…) 2017. smo doneli Pravilnik o radu. Kažem sebi ovo će biti užas, jer se sećam Zakona o radu od pre dve godine – ogromne demonstracije, tenzije na vrhuncu. Ipak, doneli smo Pravilnik o radu i on je prošao. Reformisali smo železnicu, otvorili je za konkurenciju i promenili oblik javnog preduzeća. Očekivali smo totalne blokade pruga. Bilo je nešto malo blokada i štrajkova – i to je prošlo. Kažu da ćemo moći da uđemo na fakultete i uspostavimo visoko obrazovanje na temeljima selektivne orijentacije. Ko je poslednjih dvadeset ili trideset godina pratio vesti, zna da je to pitanje tempirana bomba. Uradimo mi to, nekoliko univerziteta padne pod okupaciju, mi ih oslobodimo, i prođe! “ Pokret Žutih prsluka koji je usledio pokazao je da im to neće uvek polaziti za rukom.
Emanuel Makron se zato stoički držao, nadajući se da će sve ponovo proći „samo od sebe“. Penzionu reformu nametnuo je brutalno, ignorišući protestni pokret čijeg je obima i odlučnosti trebalo da bude svestan. Milioni ljudi izašli su, na poziv neobično tesne koalicije sindikata (vidi članak Sofi Beru i Martina Tiboa), devet puta na ulice velikih, ali i manjih gradova, koji nikad ranije nisu videli tolike mobilizacije. Istraživanja javnog mnjenja, koja obično uveseljavaju Jelisejsku palatu, prebrojala su i do 70% protivnika ove reforme, a čak 90% tamo gde su anketirani isključivo radni ljudi. Ove brojke rasle su što se vlada više trudila da „obrazuje“ ljude, a građani razotkrivali ministarske laži – ne, reforma nije ni „neophodna“, ni „pravedna“, niti „štiti žene“, i ne, ne obezbeđuje „minimalnu penziju od 1.200 evra“ za sve. Ako vam padne na pamet da ljude naterate da rade dodatne dve godine života, ulazite u rizik: informisaće se i proveravati sve što govorite.
Poslušan spram Evropske unije, koja ovu reformu preporučuje, ali istovremeno nesposoban da ubedi Francuze i njihove poslanike, Makron se odlučio da ide na silu. Iskoristio je svaku mogućnost da ograniči trajanje skupštinskih rasprava (član 47.1 Ustava), da zatvori diskusiju o nekom članu čim se „umešaju najmanje dva govornika suprotnog mišljenja“ (član 38 Poslovnika Senata, po prvi put upotrebljen od stupanja na snagu 2015. godine, koji je omogućio da se ubrza diskusija o pomeranju granice za odlazak u penziju), da obaveže senatore da se izjašnjavaju o reformi u celini, umesto o pojedinačnim članovima (čl. 44.3). Konačno, 16. marta ove godine, vlada Elizabet Born pozvala se na čuveni član 49.3, koji joj je omogućio da zaobiđe skupštinsko glasanje. Posve originalan pristup za jednog predsednika koji voli da se predstavlja kao misionar slobodnog sveta i da kritikuje „autokrate“ i „autoritarne režime“ tamo gde se mišljenje stanovništva ne računa, parlament igra simboličnu ulogu, a opozicija je ućutkana.
Na kraju su za njegovu penzionu reformu, koja će decenijama uticati na živote francuskog naroda, glasali samo posredno izabrani senatori, koji su se pritom potrudili da zaštite svoj poseban status dok su ga ukidali drugima. Dve godine dodatnog rada nametnutog bez odobrenja Narodne skupštine tako počivaju na legitimitetu institucije kojom dominira partija (Republikanska) koja na poslednjim (...)
