„Francuska koja protestuje ona je koja radi i demokratski izražava svoje odbijanje nepravedne reforme“, započeo je Loran Berže, generalni sekretar Francuske demokratske konfederacije rada (CFDT) u dnevniku L’Obs 9. februara (CFDT je drugi najveći sindikat u Francuskoj, bliyak socijal-liberalizmu, prim. ur.). „Ovaj pokret podseća na CFDT“. Ali kako CFDT izgleda danas? Gde se nalazi? U martu 2020. godine, zajedno sa Pokretom francuskih kompanija (Medef) (udruženjem francuskih kapitalista, prim. ur.), konfederacija rada se spremala da učestvuje na konferenciji o finansiranju penzija, neposredno pre nego što je vlada, usled zdravstvene krize, odustala od prethodne reforme. Tri godine kasnije, štampa predstavlja Beržea kao vođu međusindikalne mobilizacije protiv vladinog projekta koji je pokrenula premijerka Elizabet Born. U svakom slučaju, za razliku od svojih prethodnika u drugim borbama. Berže ovoga puta nije odustao. Mnogi komentatori su ovu odluku pripisali usvajanju amandmana kojim se, protivno volji uprave, odbija bilo kakvo povećanje perioda doprinosa. Amandman je usvojen na konvenciji održanoj u junu 2022. godine, a za njega je glasalo 67% delegata. Ali, kako objasniti takvo gibanje, kada se ima u vidu da je konfederacija deset godina podržavala potrebu za produžavanjem ovog perioda? Kako razumeti obnovljenu borbenost i promenu pravca? Razumevanje nesumnjivo zahteva povratak na nedavnu istoriju „društvenog dijaloga“, da bismo bolje razumeli kako je taj dijalog sindikate doveo u ćorsokak i na koje se poteškoće nailazi pri izlasku iz njega.
Izraz se pojavio 18. januara 1984. godine, kada je sa govornice Evropskog parlamenta socijalistički ministar za spoljne odnose Klod Šejson najavio da francusko predsedavanje Savetom Evropske zajednice „preduzeti neophodne inicijative da, uz društvene partnere, traži sredstva za jačanje društvenog dijaloga na evropskom nivou.“ U narednim godinama, koje će se razvući na četiri decenije, ovaj binom – „društveni dijalog“, „društveni partneri” – formiraće „leksički i semantički sistem“ koji bi, prema mišljenju politikološkinje Korin Goban, trebalo da omogući „skladnije društvene odnose, koji se doživljavaju kao odnosi među partnerima orijentisanim ka zajedničkom cilju – podsticanju konkurentnosti preduzeća“. U pacifikovanoj liberalnoj demokratiji, bez klasnog antagonizma, nameće se jedan način razmišljanja, ali i praktikovanja sindikalizma.
CFDT prihvata ovu transformaciju sa entuzijazmom. Od kraja 1970-ih, neuspeh „druge levice“ u pokušaju da Socijalističkoj partiji nametne vlastiti pravac umanjio je njena očekivanja od politike i zakona. Na kongresu u Brestu 1979. godine, generalni sekretar Edmond Mer zagovarao je „preusmeravanje“ ka jedinstvenoj sindikalnoj akciji. Bio je to sindikalizam „predloga“, koji se ponekad kvalifikuje kao „liberalni sindikalizam“. Za konfederaciju, služenje opštem interesu sada znači traženje „kompromisa“ i usvajanje uže koncepcije delovanja. Cenimo pregovore bez istovremene mobilizacije – što bi se reklo „na hladno“. I nije u pitanju samo CFDT; tu su i Francuska kadrovska konfederacija – Generalna kadrovska konfederacija (CFE-CGC), Francuska konfederacija hrišćanskih radnika (CFTC) i Nacionalna unija autonomnih sindikata (UNSA). Hoće li se i one pridružiti društvenom dijalogu?
Procvat se dogodio tokom 2000-ih i 2010-ih. Sindikati su se sve više integrisali u poredak upravljanja. Zakon donet 20. avgusta 2008. godine nalaže im da učestvuju u obnovljenoj „socijalnoj demokratiji“ u kojoj konsultacije zauzimaju centralno mesto, ne bi li se ublažio svaki oblik sukoba, a pritom i dodatno pripitomili sindikalni aktivisti. Zakon donet 8. avgusta 2016. godine, poznat kao „zakon o (...)
