U ponedeljak, 20. marta, s naslovnih stranica nacionalne štampe kipti uzbuđenje zbog glasanja o nepoverenju vladi. Prebrojavaju se poslanici koji će verovatno glasati, nagađaju se šanse, razmatraju buduće kombinacije, pravimo se obavešteni, kakvo zadovoljstvo – političko novinarstvo je pasoš za političko bezumlje.
Za to vreme, politika je svom silinom obuzela zemlju. Oblak spontanih inicijativa širi se na sve strane, ljudi masovno i bez najave napuštaju radna mesta, putevi su blokirani, povremeni neredi i standardne nasilne demonstracije, studentski zborovi na svakom ćošku, omladinska energija na Konkordu, na ulicama. Svi su kao na iglama, noge odaju nestrpljenje – ali ne zbog gluposti koje fasciniraju pariski bobles (misli na žurnalistički Mali Pariz, odnosno buržoaske novinarske krugove, prim. ured.). Oni su kao pobodene čiode, novinari načičkani oko Makrona i Born, svaki podjednako neupućen u to šta se zaista dešava kao i onaj do njega: a sve ključa.
Zanosno je do čega sve dolazi kada poredak počne da se urušava. Male, ali nečuvene stvari slamaju ogorčenu povučenost i atomizaciju ljudi koje su moćnici pretvarali u sopstvenu moć. Ovamo farmeri donose štrajkačima korpe pune povrća; onamo vlasnik libanskog restorana deli falafele iscrpljenim demonstrantima; učenici se pridružuju radničkim stražama; uskoro će i stanari otvarati vrata svojih domova da sakriju demonstrante od policije. Ovo je početak pravog pokreta. Već sada možemo govoriti o predrevolucionarnoj situaciji. Šta je pred njom? Može li se osloboditi ovog „pred“, pa da postane potpuno revolucionarna?
Vladavina racijom
Od vlasti urušenog legitimiteta ostaje još samo blok prisile. Nakon što je uništio svaku mogućnost za medijaciju, autokratu od naroda deli još samo policijski kordon. Od te individue, koju je sav razum odavno napustio, ništa nas ne sme iznenaditi.
Makron nikada nije registrovao drugost. Njegova psiha ne poznaje mogućnost nekog drugog subjekta. On je u dijalogu sa samim sobom, spoljašnji svet ne postoji. Zbog toga njegov govor, samo značenje njegovih reči, kao da ne podleže nijednoj od kolektivnih potvrda kolektivnog pregovaranja. Trećeg juna 2022. godine on ne trepnuvši tvrdi da će „promeniti metod“ i da su „Francuzi umorni od reformi koje dolaze odozgo“, a 29. septembra da „građanin nije neko kome se odluke nameću“. Nije li očigledno da s takvim tipom nema prostora za dijalog? Da se ništa što izgovori više nikada ne može uzeti za ozbiljno? Zaista nije teško shvatiti da je takva jedna individua, koja ne zna ni za šta osim za sebe, krajnje nesposobna da prizna bilo kakvu drugu grešku osim izmišljene, jer da bi uočio grešku neophodno je čuti nekoga spolja, nekoga ko je ne-ja. Zbog toga sva njegova obećanja o „reinvenciji“ (koje tako očaravaju novinare) i ne mogu biti ništa drugo do pantomime nastale u njegovom zatvorenom kolu.
Suočeni s potentatom, kom su potencijalno, a sada i istinski, slobodoubilačke političke institucije dale sasvim odrešene ruke, mogući su svi nivoi nasilja i svašta se može dogoditi. Svašta je i na putu da se dogodi. Snimak iz Ulice Montorgej od prošle nedelje u tom je pogledu savršeno jasan. Makronovska politika je u procesu potpunog rastapanja u policijskom zastrašivanju. Ova vlast će nadalje vladati racijom. Policija postrojava. Bilo koga, bilo kako. Prolaznike koji nemaju veze s demonstracijama, žene i muškarce prepadnute i zgranute onim što im se dešava. Poruka je jedna: ne izlazite na ulicu; ostanite kod kuće; gledajte TV; pokorite se. Ovde do izražaja dolazi nesvesna transakcija koju policija vrši sa svojim regrutima: tu dolazi do momentalnog sporazuma između institucije posvećene nasilju i pojedinaca koji traže zakonska rešenja da zadovolje sopstvene nasilne impulse. Taj sporazum u predrevolucionarnoj situaciji pronalazi priliku bez premca, kada se vlast, upravo, i može održati još samo silom i kada se manevrisanju silom, iz krajnje nužde, daje prevelik značaj – pa i kart blanš. Kao što smo već videli u slučaju „Žutih prsluka“, ovo je vreme sadista i uniformisanih nasilnika.
Čuvena teza da je „policija sa nama“ potpuno je ishabana i više nema nikakvih šansi: grčevito držanje za nasilna ovlašćenja u potpunosti prevladava nad objektivnom društvenom blizinom na kojoj je počivala iluzija našeg „udruživanja“ – materijalizam je vulgaran onda kada u obzir uzima samo društvene podatke o materijalnoj egzistenciji dok ignoriše sve ostalo (što se na njih ne može u potpunosti svesti). Na taj način strukture proizvode svoje efekte, a poredak zadovoljava svoje potrebe: tako što ih prenose psihologije odgovarajućih funkcionera koje su same sebi izabrale, i to od Makrona na vrhu do poslednje policijske zveri na ulici.
Kontrasnage
Postoje, međutim, i kontrasnage koje nas štite od pada u tiraniju ili, (...)
