Misao da idemo ka kraju sveta, ili barem kraju „našeg“ sveta, postala je banalna. Što je suprotno onome što je nekada kazao komičar Pjer Deprož da napredak više ne besni a da budućnost izgleda bezizlazna. To što je predskazanje uzburkalo jato ekstremne desnice ne treba da čudi – običaj je star, još od Francuske revolucije. No, otrcanim izrazom „bilo je bolje ranije“ to ubeđenje se predstavlja kao najavljena propast i nije više namenjeno samo njihovim naslednicima. „Civilizacija, kakvu danas poznajemo, srušiće se u godinama koje dolaze“: prema velikoj međunarodnoj anketi, koju je poručila fondacija Žan Žores 2019. godine, 65% Francuza se slaže sa ovom tvrdnjom – a, iskreno govoreći, kolektivno raspoloženje verovatno nije postalo vedrije u poslednje dve godine. No, ono što se tako umnogome pojavljuje kao neumitnost sudbine, zapravo otkriva politizaciju nostalgije sprovedenu pomoću konceptualnih oruđa ponuđenih u knjizi koju su glasnici „civilizacijske“ teskobe suviše često čitali ali izbegavaju da je spomenu.
Pre jednog veka izašla je knjiga Nemca Osvalda Špenglera, „Propast zapada“. Pošto ju je Galimar (jedan od najvećih francuskih izdavača, prim. ur.) objavio 1948. godine, knjigu je bilo skoro nemoguće pronaći poslednjih dvadesetak godina a njeno nedavno, ponovljeno, izdanje u izvesnom smislu svedoči da se uklapa u sadašnji trenutak. Objavljena su dva toma, prvi 1918, a drugi 1922. godine; to znači da ih je Špengler (1880-1936) napisao tokom Prvog svetskog rata i u prvim danima Vajmarske Republike. Njegova misao je zadojena porazom, slomom carstava, socijalističkim revolucijama i uspostavljanjem kolebljive parlamentarne demokratije na pozadini krvavih represija Novembarske revolucije i grubog osporavanja Versajskog sporazuma. Špenglerovo delo, u duhu Fridriha Ničea, blisko radovima Martina Hajdegera, doživeće veoma veliki uspeh a on će postati uticajan čovek, savetnik velikih industrijalaca svoje zemlje i vodeći mislilac „konzervativne revolucije“, teorijskog čvrsto antidemokratskog pokreta, ali koji se ponosi činjenicom da je revolucionaran jer je u korenu antiburžoaski i antiliberalan.
„Tiranija uma“
Špengler predlaže filozofiju istorije koja bi mogla „da posluži kao osnova za uređenje naše budućnosti“. Drugim rečima, to je izrazito politički poduhvat. Njegovo čitanje prolazi kroz niz pretpostavki koje opravdava samo opisom prošlosti i procenom sadašnjosti. Smatra da su velike civilizacije (bira njih osam) živi organizmi – rađaju se, rastu, propadaju i umiru. One su produžetak „razvijenih kultura“ koje su im prethodile, njihov su svršetak i kraj. One će, takođe, umreti. Ako se uporedi, pogotovo sa rimskom istorijom, ovde je reč o tome da se utvrditi da je zapadna civilizacija, pojam kojim označava „fazu svetske istorije koja traje više vekova“, dostigla svoj vrhunac i da se bliži kraju. Tad preostaje da se pobudi želja za onim što bi trebalo za njom da dođe.
Ali na čemu se zasniva dijagnoza ubrzanog pada? Za Špenglera, na udaljavanju čoveka od životnih sila, beskrajne „žive prirode“, gubitku „kosmičkog“ osećaja. A do tog gubitka je dovela „tiranija uma“. Jer, kada Rene Dekart tvrdeći „mislim, dakle postojim“ zahteva refleksivnu svest, kao nešto svojstveno čoveku, kad Prosvetitelji smatraju da se razumom može boriti protiv predrasuda, mračnjaštva i različitih prepreka slobodnoj volji, oni šalju svoje bližnje na kobni put. Izvlače ljudska bića iz životne zajednice kojoj pripadaju; izobličuju je i kvare, umanjujući joj osećajnost i osobenosti, osuđuju je na usamljenost pojedinca dužnog da izmisli svoju istoriju, pod varljivim izgovorom da je slobodan da razmišlja. Kada „poimanje zameni nesvesno iskustvo života“, kad se čovek odvoji od prirode, od kosmosa, od svega što je nepregledna manifestacija života čiji je deo, da bi je „razumeo“ svodeći ga na pojmove i zakone, tad se ostvaruje „metafizički preokret ka smrti“. Razum pretvara kvalitativno u kvantitativno, šum sveta u stvarnosti koje treba razvrstati, preobraziti, iskoristiti, čoveku je draža hladnoća uzročnosti od sjaja začuđenosti, i tako prosvećeno uništava lepotu i postaje jalovo. Pobeda „štetne“ apstrakcije znači propadanje civilizacije.
Ona je nekada imala svoju (...)
