U septembru 2017. godine, Kurdska regionalna vlada (KRG) je organizovala referendum za nezavisnost autonomne enklave kojom upravlja na severu Iraka. Uprkos velikoj većini (92,73% glasova na izborima), inicijativa nije uspela prvenstveno zbog odbijanja centralne vlade u Bagdadu da potvrdi rezultate ali i zbog opiranja velikih sila (Sjedinjenih Država i Rusije) i susednih zemalja (Saudijske Arabije, Irana i Turske) da prihvate rasparčavanje Iraka. Taj neuspeh je oslabio KRG koji je otad morao da ustupi velike delove teritorije centralnim vladinim snagama, uključujući i strateški grad Kirkuk. Dalje na zapadu, ni nedavno obrazovan kurdski entitet na severoistoku Sirije, koji se često naziva Demokratski savez severne Sirije ili Rožava („zapad“ na kurdskom), nema veće izglede. On živi u strahu od sirijskog režima i pod stalnim je napadima turske vojske. No, ako teritorijalno pitanje Kurda otežava odnos snaga, ono je i složeno zbog suparništva između političkih predstavnika tog naroda.
Pitanje stabilnosti Bliskog Istoga je skoro nemoguće sagledati bez osvrta na kurdsku anomaliju. Odmah po završetku Prvog svetskog rata, region je preuređen, prelazeći od dinastijskih carstava ka novim državama zasnovanim na etničkim merilima: Tursku i arapske zemlje (Irak, Liban, itd.). Na mapi, Kurdi su bili „narod bez države“, podeljen između Turske, Sirije, Iraka i Irana, država koje nisu poštovale njihova osnovna prava, čak su ih i negirala. Njihova sudbina je bila povod mnogim pobunama praćenim represijama. Poslednjih godina, slabljenje i slom Iraka i Sirije pružili su Kurdima novu priliku. Naročito zato što su njihove vojne organizacije u Iraku i Siriji bile glavni saveznici međunarodnih koalicija pod palicom Sjedinjenih Država protiv baasističkog režima Sadama Huseina 2003. godine, a potom, od 2014, protiv Islamske Države. To poslednje angažovanje je kurdskim borcima i njihovoj stvari donelo međunarodnu podršku bez presedana. Takođe, pogodovalo je pojavi autonomnog entiteta u Siriji nakon što su se irački Kurdi izborili za upis autonomije KRG-a u Ustav iz 2005..
Pa ipak, unutrašnje borbe su opstale, a posebno suparništvo u iračkom Kurdistanu između Kurdistanskog patriotskog saveza (PUK) i Kurdistanske demokratske stranke (KDP). Posledica toga je da je Irak više meseci bio bez predsednika republike – i, samim tim, vlade. Taj položaj – služben ali simboličan prikaz iračkog jedinstva – od 2005. godine pripada Kurdima, nakon glasanja Parlamenta i uz dogovor između stranaka: PUK-u, predsedavanje Irakom, KDP-u, uprava regionalnom vladom. Ali, nakon parlamentarnih izbora u oktobru 2021. godine, obe grupacije su predstavile svog kandidata za čelo iračke države i izazvale blokadu institucija. Tek je u oktobru 2022. godine Abdel Latif Rašid, član PUK-a mogao biti izabran zahvaljujući dogovoru između dve stranke i drugih iračkih grupacija. No, uprkos izlasku iz krize, vođe KDP-a i dalje smatraju da su zahtevi PUK-a, imajući u vidu njihove izborne rezultate, suviše visoki. „PUK ne predstavlja polovinu kurdskog naroda“, tvrdi tako Mahmud Mohamed, član političkog biroa KDP-a.
Novi naraštaj vođa
Sa svoje strane PUK, čija je izborna baza koncentrisana na istoku Kurdistana, se žali na kontrolu koju KDP ima nad regionalnom vladom smeštenom u Erbilu. To bi moglo dovesti do nepravedne podele finansijskih sredstava. Dok KRG dobija 17% prihoda iz iračkog budžeta, od toga nema puno koristi provincija Sulejmanije gde je PUK utvrđen i gde se radnici iz javnog sektora, posebno učitelji i opštinski službenici, redovno bune zbog kašnjenja isplate zarada. Dve stranke se takođe sukobljavaju oko kontrole nad (...)
