Čuveni Korniš u centru glavnog grada Egipta, gde se žitelji okupljaju kada mine vrućina, bilo porodično bilo u parovima koji utopljeni u gomilu taže privatnost, doživljava ambiciozno preuređenje. No, naziv Mamshaa Ahl Misr, Šetalište egipatskog naroda, može da zavara jer u projektu nema ni „n“ od naroda. Obale Nila su sad izgrađene na dva nivoa: prvi, uz sam kolovoz, vrlo blizu automobilima zaglibljenim u zahmi, „pekmezu“, velikim saobraćajnim gužvama u Kairu, dostupan je svima. Drugi nivo, uz vodu, ima elegantno drveno šetalište s kog se stiže do restorana i kafea i ploveće dokove za male privatne jahte i vodene taksije. Ulaz se plaća 20 egipatskih funti, odnosno 0,60 evra po osobi i to u zemlji gde je minimalna mesečna plata 3,500 egp (106 evra) mesečno u javnom sektoru i 2,700 egp (82 evra) u privatnom sektoru).
Stražarska mesta su raspoređena na svakih sto metara: tu se kupuju ulaznice a vršiće i kontrolu kada kapije budu gotove. Na šetalištu se nadzorne kamere nalaze na svakih dvadeset metara. Ako se neko približi ogradi koja deli dva sveta, pa makar samo da baci pogled, odmah će se pojaviti stražar da mu – ljubazno ali odrešito – da do znanja da treba da se drži na odstojanju. Svet bogatih želi da ostane zaklonjen od pogleda prostog sveta. Gotovo je s večerima provedenim uz obalu reke kada se sedeći sa prijateljima na plastičnim stolicama uživalo u cigari i posmatranju feluka dok plove uz muziku koja trešti. U svakom slučaju, te narodne fešte postepeno zamenjuju daleko umerenije brodske usluge za probrane. „S izgradnjom novih četvrti, nebodera i sad ovih uređenih obala, reka se više i vidi“, žali se Selim. Ovaj žitelj Kaira, zaljubljenik u svoj grad, smatra da se život odvija oko Nila i da je on sastavni deo egipatskog identiteta.
Nije dovoljno samo kupiti ulaznicu da bi se potom ušlo u lokale za one odabrane, da bi se pojelo ili popilo nešto na šetalištu. Na ulazu se vrši stroga kontrola: srednjoj klasi, koja već teško prati porast troškova života zbog galopirajuće inflacije (32% u aprilu prema Centralnoj agenciji za statistiku Capmas), su postepeno već zabranjena pojedina mesta. „Tražili su mi da im pokažem svoj Fejsbuk nalog da vide moje „prijatelje“ i procene moj društveni status“, ljuti se Mona, mlada žena u tridesetim ubeđena da je bez greške položila ispit za ulazak u restoran pošto su je pregledali od glave do pete. No, sigurno je da će joj zbog elegantnog hidžaba neka od najmodernijih letovališta na mediteranskoj obali odsad biti zabranjena: ta zatvorena mesta odgovaraju međunarodnim kriterijumima – bikini i alkohol svakako a veo nikako.
Navedeno odvajanje prostora koje uslovljava trenutni razvoj zemlje izvesno vuče korene iz tradicije nasleđene od Britanaca i njihovih klubova koji određuju zatvoreni svet privilegovanih. Egipatska vojska, koja raspolaže brojnim kružocima (klub graničara, klub vojnih oficira, klub oficira policije…), je odavno usvojila tu praksu. Ni skrivanje siromašnih kvartova iza zidina da bi se sakrila beda koja kvari sliku zemlje nije od juče: u vreme Hosnija Mubaraka, podignuti su zidovi sa nekoliko kapija oko ashwiyata („nasumični prostori“ ili „životi“), divljih naselja. No, koncept podele je sve rašireniji iz različitih razloga. Budući da je u ekonomskom škripcu, Egiptu treba novac. A bogati troše. Po modelu Zaliva će im se, dakle, obezbediti prostor gde mogu da troše a nekada javni prostor će se prekriti restoranima, buticima i, naravno, bankama sa bankomatima. Država, koju često predstavlja vojska, dobija novac od izdavanja i direktnog poreza. Natpisi katkad zbunjuju, poput kafea London ispred kog na straži stoje četiri lažna vojnika Bakingemske palate u crvenim uniformama i sa crnim kapama. Uz opasnost da se koka koja nosi zlatna jaja ubije jer u tom standardizovanom i globalizovanom okruženju Egipat gubi svoj šarm i posebnost. Ali ko mari za to, nasleđeni (...)
