Svaki dan pruža nam novu priliku da se suočimo s ogromnom prazninom nastalom smrću Pjera Burdijea i da sagledamo do koje je mere zastareo model kritičkog intelektualca, čiji je on verovatno bio poslednji veliki predstavnik u Francuskoj. Čini mi se da je Žan-Klod Milner u svom pamfletu Ima li intelektualnog života u Francuskoj? sasvim dobro opisao ono što pokušava da zauzme njegovo mesto, kada je napisao: „Prva faza poziva na služenje [koji su uputili ugledni građani] ustupila je mesto drugoj: ʻPrestanite da nas vređate beskrajnim dokazima svog prevelikog znanja i svoje neukusne prodornostiʼ, dodali su uglednici. Nije dovoljno da služite, morate biti i skromni. Od Francuskog koledža do Žurnala, bilo je retoričara koji su doktrinarno poučavali ovu poniznost. Otuda i današnji intelektualac, malodušan pred moćnima, tvrd prema slabima, ambiciozan bez cilja, zaodenut pedantnošću a neuk, neprecizan u izbirljivom stilu, neodređen u detaljima opterećenom stilu.“
Čak i ukoliko Milner, kako to obično biva u takvim slučajevima, verovatno ima tendenciju da donekle idealizuje prethodni period, ono što govori zvuči suštinski tačno i odgovara dolasku na vlast one vrste intelektualca čije je moral i ophođenje Burdije posebno dobro poznavao, a čiji je dolazak predvideo i opisao. Nedavno sam predložio da se izraz „popustljivog intelektualac“ koristi da bi opisao onu vrstu intelektualca koji pazi da ne ostavi utisak prevelikog znanja ili viška savesti u odnosu na druge, i koji nikada ne propušta priliku da iskaže poštovanje prema svim oblicima moći – ekonomskoj, političkoj i medijskoj, prema moralnim i verskim autoritetima, narodnim uverenjima, pa čak i, gde je prikladno, primljenim idejama.
Razvoj društva u novije vreme jedno je od pitanja o kojima sam poslednjih godina često imao prilike da razgovaram s Burdijeom. I važno je napomenuti da je upravo on jedan od onih koji su se do kraja suprotstavili ideji da se praktikuje poniznost u lažnoj formi koja se danas preporučuje, drugim rečima da se čine ustupci i pristaje na prilagođavanja koja se zahtevaju po pitanju kompetentnosti i znanja, u nadi da će uspeti da zadovolji najveći broj ljudi. On ni u jednom trenutku nije smatrao da zadatak intelektualca, čak i posebno ako je taj intelektualac sociolog, može biti, kao što se danas sve više zahteva, tek da prikaže društvo u svim njegovim aspektima, uključujući i one najneprihvatljivije, izbegavajući koliko je to moguće iznošenje sudova i formulisanje procena koje bi mogle da šokiraju ili uznemire one na koje se odnose.
Za Burdijea, zadatak sociologa nikada se suštinski nije sastojao od „nanjušivanja društvenog“, da upotrebim izraz koji je koristila mentorka teze Elizabet Tesije (astrološkinja kojoj je 2001. godine kontroverzno dodeljen doktorat iz sociologije, prim. prev) – što bi, verovatno, bilo i najmučnije za nekoga ko je zadržao određene moralne i intelektualne standarde – već da stekne pravo znanje o mehanizmima koji društvom upravljaju, koristeći se metodama koje u sebi ne sadrže ništa prirodno i neposredno, znanje koje je ne samo poželjno, već i neophodno ukoliko gajimo nadu da ćemo uspeti da ga transformišemo.
I uman i borben
Ovaj aspekt problema od suštinskog je značaja za razumevanje nekih od najsurovijih napada s kojima se Burdije morao suočiti u poslednjim godinama svog života. Našao se u poziciji nekoga ko je odavao utisak da brani naučni i elitistički stav od onoga što bi se moglo nazvati demokratijom i jednakošću u pitanjima znanja i verovanja. To je model popustljivog intelektualca koji je usvojio Filip Soler kada je u članku pod naslovom „Pour le pluralisme médiatique“ („Za pluralizam medija“) objavljenom 18. septembra 1998. godine u Le mondu opisao našu eru kao „eru pluraliteta, neizvesnosti, stalno novih lica, iznenađenja, ukrštanja, sukobljavanja, nesvodivih pojedinačnosti“ i preporučio intelektualcima da nadalje na ravnopravnoj osnovi prihvataju sve vrste protivrečnosti i debate, bez obzira na njihovo poreklo i ma kakav stepen kompetentnosti i ozbiljnosti onih koji izražavaju gledište drugačije od njihovog.
Alen Finkelkraut izrazio se još jasnije kada je sugerisao da, uprkos pojavnosti, Burdije ne napada podmuklu moć medija. Umesto toga, on napada ono što bismo mogli nazvati „demokratskom nekontrolisanošću“. To što ovaj sociolog ne može da prihvati „nije vladavina jednog te istog, već činjenica da se drugi glasovi čuju ravnopravno s njegovim; to nije sužavanje javnog prostora, već njegovo postojanje.“
Ovo je tačka koju je potrebno posebno podvući. Budući da su mediji u očima dela samog intelektualnog sveta, a svakako i medijski najzastupljenijih intelektualaca, postali otelotvorenje demokratskog pluralizma, pod kojim se zapravo skriva relativizam i najpotpuniji subjektivizam u pitanjima ubeđenja i verovanja („to je moje mišljenje, to je moj izbor itd.“), intelektualac koji se upustio u kritiku medija, posebno ako to čini sa stanovišta objektivnog saznanja, ili, još gore, naučnog saznanja, rizikuje da bude optužen da odbija da učestvuje u igri prave demokratije. Uvreženo je mišljenje da je objavljivanje Bede sveta 1993. godine označilo važnu prekretnicu u Burdijeovoj intelektualnoj karijeri, jer se tada u potpunosti uključio u političke i medijske tokove. Takav način predstavljanja stvari je, naravno, prilično izveštačen, budući da su Burdijeovi spisi, od prvih, koji se odnose na iskustvo kolonizacije u Alžiru, pa sve do poslednjih, uvek predstavljali istu, izuzetno angažovanu ličnost. Ipak, još je zanimljivija ideja, takođe prilično rasprostranjena, da je Burdije postavši aktivista (drugim rečima, zauzevši stranu u političkim sukobima) nekim čudom prestao da bude naučnik. Tomas Ferenci, u članku pod naslovom „Les intellectuels dans la bataille“ (Intelektualci u borbi), objavljenom 19. januara 2001. godine u Le mondu, piše da je Burdije poslednjih godina „u mnogim svojim govorima napustio držanje naučnika da bi usvojio aktivističko“.
Ovo je više nego diskutabilna tvrdnja i ona koju Burdije sigurno ne bi prihvatio, jer nije verovao da aktivnije prisustvo na javnoj sceni i bavljenje pitanjima koja imaju potencijal da privuku pažnju šire javnosti – šire od, na primer, medija uopšte i posebno televizije – treba da kao cenu implicira odricanje od naučnog stava. Šta god da je na datu temu bilo izrečeno ili napisano, on nikada nije pomišljao da bi stav aktiviste mogao da zameni stav naučnika o naučnim pitanjima.
Kako Alen Akardo kaže, „podvrgavajući se što je skrupuloznije moguće dužnosti objektivnosti koju diktira naučni moral, naučnik, boreći se da simbolički nametne istinu o društvenom svetu, daje sebi najbolju šansu da istovremeno ispuni svoju moralnu dužnost solidarnosti s potlačenima, kojima pruža oružje simboličkog rušenja postojećeg poretka “. Burdije nije verovao u izbor između potrage za objektivnim znanjem i imperativa političkog i društvenog delovanja ništa više u svojim kasnijim godinama nego na početku. Čak i po pitanjima koja su u načelu zanimala svakoga, ostao je privržen uverenju u duboki jaz između metodičkog, preciznog i naučnog tretmana profesionalnog sociologa i retorike i slovesnosti kojom su intelektualci omiljeni među medijima, koji im najradije i ustupaju podijum, većinu vremena pokušavali da takvog intelektualca zamene. Drugim rečima, on je sve vreme bio uveren da, kada je reč o posvećenosti, pre svega treba znati i razumeti, a ne samo (...)
