U junu 1973, sva tri kanala Francuskog radio-televizijskog servisa (ORTF) nudila su svojim korisnicima informacije u tačno određenim trenucima: tri dnevnika, u 13 i u 20 časova i jedan u 23 časa, koji je uglavnom prethodio isključenju radio-televizijskog signala. O aktuelnostima se govorilo i u emisijama, poput Naružene Francuske, na prvom kanalu, koja se uništavanjem krajolika usled izgradnje groznih građevina, zatim Dosije na ekranu, na drugom, prethodnik formata film-razgovor, ili Magazin 52, koji je nedeljno iznosio novinarske istrage. Sve u svemu, nešto manje od 75 sati nacionalnih vesti, kojima se može dodati u proseku desetak sati regionalnih emisija. Uz obavezni politički nadzor, radio-televizija „prati aktuelnosti“, dok štampa daje svoju perspektivu i analizira.
Pedeset godina kasnije, liberalizacija ovog sektora uništila je državni monopol, a digitalna zemaljska televizija besplatno nudi trideset nacionalnih kanala. Pet kanala nudi neprekidni ciklus vesti (LCI, CNews, BFM TV, France 24, Franceinfo). I svakodnevno prenose više aktuelnosti nego svi kanali ORTF-a za mesec dana. Informacije prate ritam ovog novog modela. Od stvaranja Cable News Network-a (CNN) 1980, do doba pametnih telefona i društvenih mreža, „realno vreme“ ne samo da se ubrzalo već se i približilo korisnicima: ne morate više sedati pred televizor, potrebno je da se uhvatite za džep.
Da li smo sada bolje informisani?
Podeljeni ekrani, brbljanje stručnjaka i politička sučeljavanja gostiju, imitacije debata, direktna uključenja bez konteksta, crna hronika izvučena iz kaljuge i uzdignuta na nivo kosmičkog požara, obaveza da se odmah reaguje, sitno seckanje kratkih rečenica sa društvenih mreža i njihovo ispisivanje na traci sa vestima zajedno s komentarima: ovaj jeftin radio-televizijski model je već dovoljno puta opisan. Iz njega nastaju dva glavna problema: neprekidni ciklus informacija stvara aktuelnosti i daje im ton više nego što smo mi toga svesni – on ne informiše, već hrpom slika i reči pretrpava gledaoce.
Od atentata u Francuskoj 2015. do rata u Ukrajini, preko zdravstvene krize 2020, LCI, i-Télé (sada CNews), kao i BFM TV, uvećali su broj gledalaca i pojačali svoj uticaj. Pokleknuvši pred slatkim mukama televizijskih debata, političke vođe, naučnici, vojnici naterani da kažu ono što uglavnom ne znaju, a zatim da burno reaguju na komentare njihovih kolega, bespogovorno se odazivajući na pozive novinara. Sa „uživo“ snimcima u pozadini, jedno društvance neizabranih predstavnika i stručnjaka koji se više trude oko šminke nego istraživanja odlučno se izjašnjava o sankcijama protiv Rusije, zahteva strogo sprovođenje sanitarnih mera, osuđuje „nasilne“ demonstrante. I tako određuju koje su teme vredne pažnje, a koje zanavek zanemarene. Ukrajina: da. Jemen: ne. Od 10. do 27. februara, saobraćajna nesreća francuskog komičara Pjera Palmada pojavila se na BFM TV-u deset puta više nego uzastopni zemljotresi u Turskoj (58.000 mrtvih, 105.000 povređenih) i dva puta više nego penziona reforma. Naravno da svi mediji biraju i proizvode „ono što čini aktuelnosti“, ali CNews, BFM TV i drugari (...)
