Kako to obično biva, nismo mogli da predvidimo do čega će doći. Žak Širak tek što je pobedio na predsedničkim izborima, kritikujući tokom kampanje „društveni jaz“. On je bio oličenje narodne desnice, ili makar one kojoj je bilo stalo do svog biračkog tela iz naroda. Za razliku od penzionog plana sadašnje vlade, plan socijalnog osiguranja iz 1995. godine, usklađivanje javnih i privatnih penzija i druge stavke reformi niti su najavljivane, niti su se oko njih vodile javne rasprave. U novembru 1995. godine sve nam se sručilo na glave. Trebalo nam je vremena da shvatimo šta se dešava. Mogli smo, ipak, da računamo na aroganciju Alena Žipea, premijera i autora ovog plana, na aroganciju čoveka koji sve zna najbolje i koji odiše ponižavajućim utiskom da je okružen neizbežno glupom masom. Mislim da smo na tu aroganciju od samog početka reagovali totalnim odbacivanjem. Morali smo da dignemo čelo.
24. novembar 1995. bio je prvi veliki dan štrajka protiv Žipeovog plana i početak mobilizacije čitavog javnog sektora. Nema vozova, nema metroa, nema pošte, nema škole. Bilo je veoma hladno. Sećam se da me je obuzeo uzbudljiv osećaj neizvesnosti, da se nalazim u jednom od onih retkih trenutaka kada se piše istorija, jer su radni ljudi konačno dobili priliku da postanu akteri. Mislim da nisam bila jedina koja je celih nedelju dana verovala da smo u predrevolucionarnom periodu. Za razliku od maja ’68, čitavo stanovništvo je podržalo štrajk. Radnici u privatnom sektoru, koji nisu štrajkovali, poručili su onima u javnom sektoru: „Vi štrajkujete zbog nas, umesto nas.“ Iznenada smo izbili iz tunela godina koje su usledile nakon 1983, kada je na sva zvona objavljen kraj politike. Zahtevajući svoja prava, železničari, zaposleni u EDF-u [Francuska elektroprivreda] i poštanski radnici ustali su protiv neizbežne vladavine ekonomije, prkoseći svetskom poretku. Više se ne sećam da li smo čuli i slogan „Drugačiji svet je moguć“, kao na Forumu u Porto Alegreu i nešto kasnije na ulicama Sijetla i Đenove.
Ali, tokom tih decembarskih dana 1995. godine, u Francuskoj je narasla svest o tome da našim životima upravljaju tržišta, internacionalizacija trgovine i izgradnja liberalne Evrope. Počeli smo da izgradnju Evrope povezujemo s rušenjem socijalnih prava; drugim rečima, počeli smo da odbacujemo reforme kao hrpu ustupaka briselskoj Komisiji. I ja sam, kao i mnogi drugi, 1992. godine na referendumu o Mastrihtu glasala „protiv“. Evropske integracije koje je zagovarao Fransoa Miteran, sa svim onim što su podrazumevale – konkurencijom, demontažom javnih službi – svele su se gotovo ni na šta.
Kada su na vlast došli socijalisti, očekivali smo da će nam promeniti život. Baš kao što su i obećali. Te 1981. godine uveden je veliki broj važnih socijalnih mera, poput pete nedelje plaćenog odmora i penzionisanja sa 60 godina. Sada smo se, sa „zaokretom ka štednji“, a zapravo liberalnim zaokretom, našli miljama daleko od očekivanja Narodnog fronta iz 1936. Moj neizbežni raskid s levicom nastupio je sa Zalivskim ratom 1991. godine, Miteranovom hladnokrvnom pompeznošću – „puške će govoriti“ – uplitanjem Francuske uz Amerikance, s hiljadama mrtvih pod bombama u Bagdadu i medijskim entuzijazmom za operaciju Pustinjska oluja.
Levica koja ne ispunjava dogovore (la gauche du reniement), urednici, stručnjaci: svi su oni te 1995. godine stali iza Žipea. Njegov plan podržali su i rokarijanci (Mišel Rokar bio je lider desnog krila Socijalističke partije, prim. prev). Među njima Nikol Nota, koja je otišla toliko daleko da je od vlade zahtevala uvođenje minimuma procesa rada u javnom prevozu (aktivisti CFDT-a [Francuska demokratska konfederacija rada, drugi najveći sindikat u Francuskoj, prim. prev.] izviždali su je na demonstracijama 24. novembra). Vladine mere uživale su podršku i vodećih medija, uključujući i javne servise, poput Frans (...)
