Ekologija, kao politička snaga, još uvek traži svoje mesto. Usled reakcionarnih aproprijacija i izostanka jasne kritike kapitalizma, ovaj pokret se ne može lako nazvati suštinski levičarskim. Stručnjak u oblasti političke geografije Antoan Dibio, u svom eseju Ekofašizmi. ispravno podseća da je ekstremna desnica ideološki posvećena pitanju životne sredine. Teoretičar Nove desnice (Nouvelle Droite) Alen de Benoa uspeo je da okrene jedan deo reakcionarnog pokreta ka kritici potrošačkog društva i zastupanju etničkog diferencijalizma. Ekologija ekstremne desnice, zvana „integralna ekologija“, koju je posebno propagirao časopis Limite (2015-2022), zasniva se na uverenju da je neophodno „ukoreniti“ ljudske zajednice. U toj perspektivi, priroda postaje nezaobilazni princip koji organizuje i hijerarhizuje živa bića.
Još je teže stati na stranu politički levo orijentisane ekologije ako se udubimo u pokušaje usklađivanja odbrane životne sredine s principima ublaženog socijalizma. Esejista i političar Pol Manjet, predsednik belgijske Socijalističke partije od 2019, predlaže nam u svom manifestu La Vie large kako da spojimo ideološke osnove socijalne pravde sa zaštitom životne sredine.
No, konkretni primeri sprovođenja date zamisli su joj kamen spoticanja. Tako, na primer, „podela moći u preduzeću“, što treba da oplemeni trgovačke aktivnosti, i vizija lokalnih ekoloških borbi kao način da se zabije pokoji kolac u globalnu kapitalističku logiku deluju prilično bezopasno spram aktera liberalne ekonomije koji su od razaranja prirode napravili osnovno načelo svoje dugovečnosti. Ko misli da bi lokalni otpor mogao da dokrajči globalizovani kapitalizam, taj je pogrešno procenio moć interesa koji su u igri.
Filozof Pjer Šarbonije je takođe pokušao da dâ novu ocenu ekološkog socijalizma. Obilje i sloboda (Abondance et liberté) predstavljena je kao opširna refleksija o tome kako su obećanja modernosti iz XVIII (...)
