Deprivilegovani. Poniženi. Nevidljivi. Niz dirljivih termina već neko vreme koristi se kako bi se opisale „skromne socijalne kategorije“. Ne znamo tačno na koga se ove reči odnose, ali ako se ne odnose na vas – što, s druge strane, uglavnom znate – duboko će vas ganuti. To je ono što ovaj leksikon i čini tako zanimljivim. Njegov afektivni ton poziva na saosećanje začinjeno krivicom. Taj ton ne podstiče na promišljanje (deprivilegovani… od strane koga, na koji način, zbog čega, i, uzgred, šta sami ti „poniženi“ imaju da kažu o tome?), niti na kritičku skepsu (oštećeni… zbog zle sreće?), već čisto osećanje. Plačimo zajedno. Meka sentimentalnost (pleonazam), taj nejasan ali moćan poziv na afekat, prožima deo naše kolektivne imaginacije i jedan je od glavnih izvora političkog života. Pa ipak, skrivena iza obilja dokaza, ona omogućava posve neobična odstupanja od naših misaonih i delatnih okvira.
Pojam „ranjivosti“ u tom je pogledu egzemplaran. Snažna reč. Sva je pažnja tokom pandemije bila usmerena na „ranjive“. Larusov rečnik navodi različita značenja ovog pojma: „Onaj koji je izložen povredama ili udarcima. Koji je izložen dejstvu bolesti, koji može da posluži kao laka meta za neprijateljske napade. Osoba čiji nedostaci ili nesavršenosti mogu dovesti do napada. Ugroženo lice: lice u stanju fizičke ili psihičke slabosti“, koje zakon štiti od zlostavljanja. Jasno je da je „ranjiv“ daleko dirljivije nego reći „star“ ili „dijabetičar“… Podjednako je jasno i da je upotreba tog termina patronizujuća koliko i upotreba izraza „ponižen“. Umesto da pruži objektivan opis (star, dijabetičar itd), takav termin evocira slabost. Onaj koji zahteva zaštitu – koju će pružiti oni neranjivi. Ovaj termin, koji se gotovo manijakalno koristio u vreme zdravstvene krize, daleko nadilazi sferu bolesti. To nije bila njegova izolovana manifestacija. Deo je čitavog pokreta koji ga uzdiže na nivo obeležja naše vrste i poziva na preispitivanje jednakosti u ime univerzalnosti naše egzistencijalne krhkosti. Saosećanje, naizgled zasnovano na jednostavnoj činjenici da smo se našli u nesigurnoj situaciji, izloženi većim rizicima nego što je uobičajeno, krajnje je ispolitizovano.
Formalni tekstovi, poput socioloških analiza, ignorisali su pojam „ranjivosti“ sve do 1970-ih godina. Ovaj termin nametnuo se tokom 2000-ih, pa i u međunarodnim institucijama poput Ujedinjenih nacija (UN), Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Svetske banke. Ranjivost upućuje na nedovoljnost, konstitutivnu za ljudska bića, koja, kao što svi znamo, ne samo da su smrtna, već ni sama sebi nisu dovoljna: od novorođene bebe do usahlog starca, preko odraslih koji su podložni „životnim neprilikama“, živeti znači zavisiti od drugih. To je osnova teorija brige i raznoraznih poziva na „solidarnost“, koja je postala neodvojiva od „ranjivosti“.
Učiniti kapitalizam „pristojnim za život“
„Čarobna reč“, rekao bi filozof Pjer Muso. Manje-više je zamenila „bratstvo“ i sada se već donekle opsesivno ponavlja u govorima državnih zvaničnika i njihovih posrednika. Reč obdarena diskretnom herojskom aurom i pozitivnim vibracijama. Njeno pravno poreklo nestalo je iz vida, ostavivši nam „sociološko značenje međuzavisnosti“ i „moralno značenje dužnosti“. Ovaj koncept je tu dimenziju poprimio tokom 19. veka, sve više se oslanjajući na prirodne nauke i izvesno čitanje dela Čarlsa Darvina u pravcu „biologizacije“ društva kao organske celine. Prema Ogistu Kontu, misliocu zaslužnom za pozitivizam i izumitelju reči „altruizam“, solidarnost je „prirodna i prisutna kod svih živih organizama“. Pjer Žozef Prudon društvo je opisao kao „živo biće koje karakteriše moralna i intersubjektivna solidarnost“. Kasnije će Emil Dirkem, osnivač francuske sociologije, tvrditi: „Gde god je društva, tu je i altruizam, jer je tu solidarnost“ (O podeli društvenog rada, 1893).
„Solidarnost“ se tako proširila na moralno-političku sferu, koju je posebno promovisao Leon Buržoa, biran u levo krilo Radikalne stranke, više puta ministar, prvi predsednik Društva naroda (1919) i pokretač „solidarizma“, prema kome su svi pripadnici društva rođeni (...)
