Istog dana, 28. oktobra 1962. godine, Nikita Hruščov je objavio povlačenje sovjetskih nuklearnih raketa sa Kube i poslao poverljivo pismo američkom predsedniku Džonu F. Kenediju o mirnom razrešenja sukoba između dve najmoćnije supersile u modernoj istoriji. Po zvaničnoj verziji, Sovjetski Savez je pristao da povuče rakete u zamenu za američke garancije kojima se SAD odriče svake namere da izvrši invaziju na Kubu. U stvarnosti, pak, kriza je razrešena tek nakon što je, 27. oktobra naveče, predsednik Kenedi poslao svog brata Roberta kod sovjetskog amabasadora Anatolija Dobrinjina, kako bi mu ponudio ultra-tajni dogovor: povlačenje američkih raketa iz Turske u zamenu za povlačenje sovjetskih raketa sa Kube.
„Moram priznati da razumem koliko je uklanjanje američkih raketa iz Turske osetljiva tema za vas”, kako Hruščov kaže u svom pismu Kenediju, nastojeći da od njega izvuče pismenu potvrdu dogovora. „Svestan sam složenosti ove teme i smatram da ste u pravu što ne želite o ovome javno da razgovarate.”
Dobrinjin je pismo dostavio Robertu Kenediju, tadašnjem misnitru pravde, tokom njihovog drugog susreta 29. oktobra. Međutim, umesto da pismo preda predsedniku, Robert Kenedi ga je vratio sovjetskom ambasadoru uz sledeće objašnjenje: Sjedinjene Američke Države će „ispoštovati zadatu reč, čak iako je ona data usmeno” ali pisanih tragova o tome neće biti. „Za početak, ja lično ne želim da preuzimam rizik dostavljanja jednog takvog pisma, jer ko zna kada bi ono moglo biti iskopano ili objavljeno”, navodno je izjavio Robert Kenedi, kako je Dobrinjin naveo u svom izveštaju Kremlju. „Kad bi se takav dokument pojavio u javnosti, to bi moglo ozbiljno ugroziti moju buduću političku karijeru. Zato vas molimo da ovo pismo uzete nazad.”
Tako je započeo dug i epski poduhvat prikrivanja nagodbe kojom je okončana kriza i sprečen svetski nuklearni rat. Predsednik Kenedi bio je odlučan da dogovor o povlačenju turskih raketa sačuva tajnim, ne samo da bi zadržao kontrolu Sjedinjenih Američkih Država nad Severnoatlantskom alijansom (NATO), čija je članica bila i Turska, nego i kako bi zaštitio sopstvenu reputaciju, koja bi, kao i reputacija njegovog brata, pretrpela težak udarac eventualnim otkrivanjem kompromisnog dogovora sa Moskvom. Da bi obezbedio maksimalnu tajnost, predsednik je odlučio da obmane svoja tri, tada još živa, prethodnika (Dvajta Ajzenhauera, Harija Trumana i Herberta Huvera), da zavara medije i da orkestrira kampanju protiv svog sopstvenog ambasadora pri Ujedinjenim nacijama, Adleja Stivensona, prvog, i verovatno jedinog od Kenedijevih savetnika koji se zalagao za opciju uzajamanog povlačenja raketa, a kojeg je sada trebalo ućutkati. Nakon ubistva Džona F. Kenedija, mali krug njegovih bivših savetnika pobrinuo se da njegova volja bude ispoštovana. Zahvaljujući (...)
