Ko još da pamti previranja od prošlog leta. Predsednica Evropske komisije, Urzula fon der Lajen, zapretila je tada Italijanima odmazdom ako na vlast izaberu Đorđu Meloni. Ove dve liderke – jedna desničarka, druga krajnja desničarka – sada se zajedno smeju pred fotografima, razmenjuju ljubaznosti na društvenim mrežama i odlaze na zajednička putovanja u Tunis. Za samo nekoliko meseci italijanska premijerka, svojevremeno okarakterisana kao „populistkinja“, „iliberalna“ i „neofašistkinja“, postala je ozbiljna i razumna partnerka.
Meloni je veoma brzo usvojila recept za ovu metamorfozu. Čim je postavljena u palatu Čiđi, sastavila je budžet štednje, smanjila socijalna davanja i stišala kritike na račun briselske ludačke košulje – bez toga ne bi moglo da se uživa u prihodima od plana oporavka (191 milijarda evra do 2026. godine). Meloni je potvrdila svoju privrženost Severnoatlantskom savezu (NATO), pozvala na uvođenje strožih sankcija Moskvi i slanje sofisticiranijeg oružja Kijevu. Ukratko, uklopila se u dominantni diskurs. „Nema veće borkinje za Evropu i evro od Đorđe Meloni“, kliče francuski esejista Alen Mank (FigaroVox, 8. jun 2023). „Ona danas strastveno brani Kijev u svim svojim govorima. Više je ne čujemo kako kritikuje Evropsku uniju ili NATO. Za svega nekoliko meseci otarasila se svog ekstremističkog imidža“, uzdiže je liberalni politikolog Dominik Rejnije (Le Figaro, 11. jun 2023).
Tako se dobija evropski sertifikat respektabilnosti. Kandidat mora da poštuje dve kardinalne vrednosti: štednju i atlantizam. Kada se ti uslovi ispune, Meloni može da nastavi sa svojim ksenofobnim komentarima, stigmatizovanjem lezbejki, gejeva, biseksualnih i trans (LGBT) osoba, da podstiče fantazije o „velikoj zameni“, ograničava pristup abortusu, pokušava da uvede autoritarne izmene u Ustav, uspostavi kontrolu nad medijima i zatvara institucije kulture. I vrata su joj i dalje širom otvorena. U Parizu, gde ju je 20. juna srdačno primio francuski predsednik, sastanak je, prema komentaru Jelisejske palate, „otvorio prostor za zajednički jezik“.
Paradigma Meloni, ujedno nacionalistička, ali evropeistička i atlantistička, proširila se kontinentom od početka ruske agresije na Ukrajinu. Na talasu izbornih uspeha, krajnja desnica već vodi nekoliko zemalja u koaliciji s konzervativcima – Italiju, Švedsku, Finsku, a možda uskoro i Španiju (vidi u ovom broju tekst, „Od centra ka ekstremu, zaokret Španske narodne partije“). Ovi savezi više ne uzburkavaju emocije. Kada su 2000. godine ministri krajnje desnice ušli u austrijsku vladu, ostalih četrnaest država članica EU suspendovalo je sve zvanične bilateralne kontakte s Bečom i svelo diplomatsku razmenu na tehnička pitanja. Predsednica parlamenta u Strazburu, pripadnica Evropske narodne partije (EPP), čak je najavila da neće kročiti u Austriju sve dok je na vlasti krajnja desnica. Od oktobra 2022. godine, aktuelni lider EPP-a Manfred Veber pet puta je posetio Rim da bi se dodvoravao Meloni, svojoj glavnoj saveznici na evropskim izborima 2024. godine. Radikalizacija prava na imigraciju; desni ekstremizam u ekonomiji i spoljnoj politici: to je lice nove Evrope…
