Mnogi stručnjaci na Zapadu pre tri decenije bili su uvereni da smo stigli do kraja istorije i da je mogućnost rata između velikih sila odložena na smetlište istorije. Ta se iluzija razvejala. Svet se danas suočava ne samo s jednim rivalstvom velikih sila, kao što je slučaj bio tokom Hladnog rata, već s dva: SAD protiv Rusije u Istočnoj Evropi i SAD protiv Kine u Istočnoj Aziji. Oba bezbednosna nadmetanja lako bi se mogla pretvoriti u vruće ratove. Uzmimo u obzir da SAD čine sve izuzev neposrednog učešća u borbama kako bi pomogle Ukrajini da pobedi Rusiju. Mogućnost izbijanja američko-kineskog rata oko Tajvana podjednako je zabrinjavajuća.
U suštini, u proteklom periodu došlo je do velike transformacije u međunarodnoj politici, što je loša vest za Zapad. Šta je pošlo naopako? Šta objašnjava ovu promenu i kuda svet ide? Potraga za odgovorima na ova pitanja zahteva teorijsko razumevanje međunarodnih odnosa: opšti okvir koji može da objasni zbog čega države vuku poteze koje vuku i pomaže nam da razumemo kompleksan i neizvestan svet.
Realizam je najbolja teorija za razumevanje svetske politike. U realističkom narativu, ključni akteri su države koje koegzistiraju u svetu bez vrhovnog autoriteta koji bi bio u stanju da ih zaštiti jedne od drugih. Ta situacija primorava ih da vode računa o odnosu snaga, jer shvataju da ih sopstvena slabost može pretvoriti u plen drugih. Države se zato između sebe takmiče za moć, što ne znači da ne sarađuju kada im se interesi poklope. Pa ipak, odnosi među državama – posebno među velikim silama – konkurentni su u samoj svojoj srži. Realistička teorija, štaviše, prepoznaje da je rat prihvatljiv instrument upravljanja državom i da države ponekad započinju ratove da bi poboljšale svoju stratešku poziciju. Kao što Klauzevic tvrdi, rat je „produžetak politike drugim sredstvima“.
Realizam nije popularan na Zapadu, gde se rat mahom posmatra kao zlo koje može da se opravda jedino u slučaju samoodbrane. Politika drugim sredstvima? Ne dolazi u obzir. Rat je nepopularan i zbog pesimizma koji nosi: rat polazi od pretpostavke da je bezbednosno nadmetanje među velikim silama nepromenljivi, sastavni deo života koji često dovodi do tragičnih ishoda. Konačno, realizam tvrdi da sve države – bez obzira na to da li su u pitanju liberalne demokratije ili ne – deluju po istoj logici. Na Zapadu, međutim, ljudi mahom veruju da je priroda režima od velike važnosti i da su liberalne demokratije na strani dobra, dok su autoritarne države glavni razlog postojanja sukoba i ratova.
Otuda i ne iznenađuje činjenica da liberalna teorija, glavna alternativa realizmu, uživa privilegije na Zapadu. Uprkos tome, SAD u gotovo svim situacijama deluju u skladu s diktatom realizma, dok svoje ponašanje prikrivaju liberalnom retorikom. Tako su se tokom Drugog svetskog rata udružile sa staljinističkim Sovjetskim Savezom, a tokom Hladnog rata podržavale mnoštvo nemilosrdnih autokrata – kao što su Čang Kaj Šek, Mohamed Reza Pahlavi, Singman Ri, Mobutu Sese Seko, Anastasio Somoza.
Jedini izuzetak predstavljao je „unipolarni trenutak“ (1991–2017), kada su i demokratska i republikanska administracija napustile realizam i pokušale da stvore globalni poredak zasnovan na liberalnim vrednostima demokratije, vladavine prava, tržišne ekonomije i ljudskih prava, pod plemenitim rukovodstvom SAD. Nažalost, ova strategija „liberalne hegemonije“ doživela je gotovo potpuni neuspeh i odigrala glavnu ulogu u stvaranju sveta koji 2023. godine vrvi od problema. Da su kreatori američke politike nakon završetka Hladnog rata 1989. godine usvojili realistički pristup spoljnoj politici, svet bi danas bio znatno manje opasno mesto.
Postoje različite realističke teorije. Poznata je tvrdnja Hansa Morgentaua da je ljudska priroda ta zbog koje države teže akumulaciji moći. Lideri, prema njegovom mišljenju, poseduju animus dominandi – urođenu želju da dominiraju nad drugima. Nasuprot tome, glavnu pokretačku snagu, prema mojoj teoriji, predstavlja struktura, odnosno arhitektura međunarodnog sistema. Njegova svojstva su ta koja guraju države – posebno velike sile – da se nemilosrdno takmiče za moć. Države, zapravo, ni nemaju drugog izlaza.
I supersile su u opasnosti
Polazimo od konstatovanja da države funkcionišu u anarhičnom sistemu, dakle u odsustvu svemoćnog zaštitnika kome bi mogle da se obrate u slučaju da im druga država zapreti. Države, stoga, moraju da vode brigu o sebi u, u suštini, svetu samopomoći. Još dva aspekta međunarodnog sistema, međutim, komplikuju ovaj zadatak. Sve velike sile u nekoj meri poseduju sposobnost za ofanzivne vojne intervencije; neke više od drugih, što znači da mogu drugima da naškode. Štaviše, teško je, ako ne i nemoguće, biti siguran da druga država ima čiste namere, uglavnom zato što su namere – za razliku od sposobnosti – skrivene u glavama onih koji kreiraju politiku i ne mogu se u potpunosti razabrati. Još je teže predvideti šta bi druga država mogla činiti u budućnosti, jer se ne može znati ko će je predvoditi, a namere jedne države će se gotovo sigurno promeniti ako se promene okolnosti s kojima se suočava.
Sasvim je prirodno da će se države koje deluju u svetu samopomoći, u kom bi mogle da se nađu naspram moćnog rivala spremnog da ih napadne, plašiti jedna druge, iako će sam nivo straha varirati od slučaja do slučaja. Najbolji način da racionalna država opstane u tako opasnom svetu jeste da bude posebno moćna u odnosu na druge države, ali svakako da se postara za to da ne bude slaba. Kako kinesko iskustvo tokom „veka nacionalnog poniženja“ pokazuje, kada je zemlja slaba, sve su šanse da će moćnije države to i iskoristiti. U međunarodnim odnosima bolje je biti Godzila nego Bambi.
Evropska unija (EU) mogla bi da se učini kao izuzetak, ali nije. Ona je nastala pod zaštitom američkog bezbednosnog kišobrana, što je onemogućilo rat među državama članicama i oslobodilo ih potrebe da brinu o međusobnim namerama. Uklonite američki faktor primirja i države EU bi se vratile međusobnom nadmetanju za bezbednost. Ova osnovna životna činjenica objašnjava zbog čega evropski lideri svih fela žive u strahu od toga da će se SAD okrenuti ka Aziji i ostaviti Evropu iza sebe.
Ukratko, politiku velikih sila karakteriše nemilosrdna bezbednosna konkurencija, gde države ne samo da tragaju za prilikama da povećaju svoju moć u odnosu na druge, već i nastoje da spreče da se odnos snaga promeni na njihovu štetu. Ovo potonje nazivamo „balansiranjem“, a njega je moguće postići izgradnjom sopstvene moći ili stupanjem u savez s drugim ugroženim državama protiv opasnog protivnika. U realističkom svetu, moć se uglavnom odnosi na vojnu sposobnost neke države, a ona u poslednjoj instanci zavisi od posedovanja napredne privrede i mnogobrojnog stanovništva.
Idealna situacija za veliku silu jeste pozicija regionalnog hegemona – da dominira svojim delom sveta – dok istovremeno vodi računa da nijedna druga velika sila ne dođe u sličan položaj. SAD su paradigmatski primer ove logike. Tokom 18. i 19. veka, one su marljivo radile na uspostavljanju svoje hegemonije na zapadnoj hemisferi. Tokom 20. veka, to je pomoglo da se carska Nemačka, carski Japan, nacistička Nemačka i Sovjetski Savez onemoguće da postanu regionalni hegemoni u Aziji i Evropi.
Opstanak je, naravno, primarni cilj svake države, jer ako država ne opstane, ne može ni da teži ostvarenju drugih ciljeva. Države svakako imaju i druge ciljeve – poput prosperiteta ili širenja ideologije – koje mogu da slede ukoliko to ne rizikuje njihov opstanak. S tim u vezi, velike sile mogu da sarađuju ako imaju zajedničke interese i ako saradnja ne podriva njihovu poziciju u odnosu snaga. Na primer, supersile su sarađivale tokom Hladnog rata na stvaranju režima neširenja nuklearnog naoružanja, iako su američko-sovjetski odnosi u samoj srži ostali konkurentni. Štaviše, velike evropske sile su pre Prvog svetskog rata održavale značajne ekonomske odnose, ali i značajnu bezbednosnu konkurenciju među istim tim zemljama, koja je nadmašila ekonomsku saradnju i na kraju dovela do rata. Ovi primeri ukazuju na to da se saradnja velikih sila uvek odvija u senci bezbednosne konkurencije.
Neki kritičari smatraju da realizam umanjuje značaj međunarodnih institucija, koje predstavljaju ključne (...)
