Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

SPOLJNA POLITIKA DRŽAVE UZDRMANA NAPADOM NA UKRAJINU

Rastegljiva austrijska neutralnost

Austrija, kojoj su saveznici nakon Drugog svetskog rata dali oblik, je dugo zauzimala posebno mesto unutar zapadnog tabora, posebno kao veza sa komunističkim blokom i zemljama Globalnog Juga. To vreme je minulo a rat u Ukrajini je u Beču pokrenuo raspravu o inostranoj politici

JPEG - 185.5 kio
@Nathan Hanna

Ruski napad na Ukrajinu je izazvao živu raspravu u Austriji o budućnosti neutralnosti zemlje. U maju 2022, grupa od četrdesetak pripadnika vojske, predstavnika privrede i pisaca, među kojima je bio i uticajni romanopisac Robert Menase, je objavila poziv kojim je tražena „otvorena debata“. Zadržati neutralnost pred ruskom agresijom bi bilo „ne samo neodrživo, već i opasno“. Poziv nije neposredno zahtevao prijem u NATO po uzoru na Finsku i Švedsku, ali ga nije ni isključivao. Od tada, glavni mediji u zemlji polemišu o budućnosti spoljne politike: treba li Ukrajini isporučiti oružje, dopustiti tranzit ratne opreme preko Austrije, obučavati ukrajinske vojnike ili učestvovati u uklanjanju mina? Da li je neutralnost, glavno uporište austrijske spoljne politike od 1955, poljuljana?

Ako je verovati izjavama četiri glavne stranke zastupljene u Nacionalnom savetu (donji dom Parlamenta) – konzervativcima Narodne stranke (ÖVP), socijaldemokratima (SPÖ), zelenim i nacional-konzervativacima iz desničarske slobodarske stranke Austrije (FPÖ) – neutralnost pred sobom ima svetlu budućnost. Kancelar Karl Nehamer (ÖVP) je nakon ruskog napada rekao: „Austrija je bila neutralna, Austrija je neutralna i Austrija će ostati neutralna. Što se mene tiče, rasprava je zaključena.“ Samo su je liberali iz Nove Austrije (NEOS), najmanje stranke u Skupštini, otvoreno doveli u pitanje ovaj stav. Ispitivanja pokazuju da 70 do 80% stanovništva, kao i obično, podržava status kvo.

No, šta konkretno podrazumeva ta neutralnost? I pobornici i kritičari ističu da je ona u praksi prilično prilagodljiva. Vlade su decenijama dopuštale preletanje aviona NATO-a preko svog vazdušnog prostora i prolaz američkih tenkova preko svoje teritorije tokom prvog rata u Iraku 1991. godine.

„Moskovska deklaracija“

Iza postojanosti tog načelnog stava, tumačenje neutralnosti se vremenom značajno razvilo. Poput Nemačke, i Austrija je nakon Drugog svetskog rata bila podeljena na četiri okupacione zone. No, za razliku od svog velikog suseda, Alpska republika je uspela da izbegne podelu pregovarajući 1955. godine o sporazumu sa Sovjetskim savezom koji je obećavao Austriji pun suverenitet pod uslovom da se ova zauzvrat izjasni kao „trajno neutralna“. Narečena „Moskovska deklaracija“ je bila preduslov zaključenju sporazuma između Austrije i četiri države Saveznice kojim je potvrđena njena nezavisnost. Iste godine je Skupština usvojila Savezni ustavotvorni zakon o neutralnosti i savezničke vojske su se povukle.

I Nemačka je mogla da krene tim putem. Josif Staljin je 1952. godine predložio zapadnim silama da pregovaraju o ponovnom ujedinjenju pod uslovom neutralnosti. Pojedine vođe demohrišćanske unije (CDU) tada na vlasti u Saveznoj republici, poput Jakoba Kajzera ondašnjeg ministra za svenemačka pitanja, su se izjasnile u prilog ozbiljnom preispitivanju te ponude. No, kancelar Konrad Adenauer, kao i Sjedinjene Američke Države su se tome usprotivile. Iste godine kada je Austrija objavila svoju „trajnu neutralnost“, Zapadna Nemačka je pristupila NATO-u.

U to doba se odluke o neutralnosti, kako u Austriji tako i u Nemačkoj, nisu odnosile isključivo na vojne saveze nego i na ekonomsku politiku. Levo krilo nemačkog CDU-a se odlučilo za srednji put između sovjetske planske privrede i anglosaksonskog kapitalizma: Ahlenski program iz 1947. je predviđao nacionalizaciju ključnih industrija i govorio o „hrišćanski odgovornom socijalizmu“. Adenauer i zapadni saveznici su se potrudili da obuzdaju tu struju i postarali se da velika zapadnonemačka industrija ostane u privatnim rukama – velikim delom pod kontrolom nacističkih kolaboracionista i profitera poput porodica Kvant (BMW), Porše-Pijeh (Volkswagen) i Flik.

Situacija je sasvim različita u Austriji. Dva „zakona o nacionalizaciji“ su 1946-1947. godine predale u ruke društva banke, ključne industrije i energetski sektor. Od tada je zadružno i javno vlasništvo igralo daleko značajniju ulogu u Austriji nego u Nemačkoj. Još i danas, skoro polovina bečkih stanova pripada (…)

Obim celog teksta : 1 878 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Fabijan Šajdler

je novinar. Autor dela La fin de la mégamachine, Seuil, Pariz, 2020.
PREVOD: Milina Janković

Podeli ovaj tekst