Kada je u jutarnjim časovima 28. februara 2022. godine, četiri dana nakon početka ruske agresije, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski putem Fejsbuka pozvao Evropsku uniju da njegovu zemlju integriše „bez odlaganja putem posebnog postupka“, niko to nije uzeo za ozbiljno. Predsednica Komisije, Urzula fon der Lajen, odmah je uskliknula: „Oni su naši, želimo ih sa sobom!“ Međutim, Šarl Mišel, predsednik Saveta Evrope, podsetio je na postojanje pravila, te da se ona odnose i na Ukrajinu. Zelenski je zatim podneo formalni zahtev za dobijanje statusa kandidata. Tu privilegiju Turska je ostvarila nakon dvanaest godina; Bosna i Hercegovina nakon šest; Albanija pet. Ukrajini je bilo dovoljno četiri meseca.
Takva brzina odgovora imala je za cilj da šefovi država i vlada Unije pokažu zapadno jedinstvo, odnosno svoju nepokolebljivu podršku Kijevu. S druge strane, sam postupak nije nešto posebno obavezujuć: proces bi trajao „nekoliko decenija“, kako je tada pojasnio Emanuel Makron. Komisija je, međutim, osmog novembra preporučila zvanično otvaranje pregovora s Kijevom, kao i sa Moldavijom. Ovaj stav Savet Evrope mogao bi da potvrdi na svojim predstojećim sastancima 14. i 15. decembra. Želja Zelenskog je da se proces pristupanja okonča do 2026, dok Mišel pominje 2030. godinu. Ukoliko se proces nastavi ovim užurbanim tempom te procene nisu neverovatne.
Evropski lideri insistiraju na tome da nema govora o kupovini članstva u Uniji. Međutim, Ukrajina se, za razliku od dosadašnjih kandidata, ne ocenjuje na osnovu njene sposobnosti da ispuni čuvene standarde – poput borbe protiv korupcije, poštovanja vladavine prava, zaštite manjina, održavanja balansiranog budžeta – već na osnovu aktuelnih geopolitičkih prioriteta. Činilo se da su ideju proširenja, prioritet tokom 1990-ih i 2000-ih, tokom protekle decenije odložili u stranu svi izuzev Nemačke, čija je ekonomija imala veliku korist od otvaranja prema Istoku. Ostale članice uglavnom su je poistovećivale s (...)
