Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

„Kada je Moskva nakratko bila više naklonjena cionizmu od Vašingtona“

JPEG - 636.2 kio
@Philippe Alcoy

Komunizam u Palestinu 1919. godine donose jevrejski doseljenici koji su napustili cionistički pokret kako bi formirali Hebrejsku socijalističku radničku partiju. Partija 1922. godine menja naziv u Palestinska komunistička partija, PKP, na jidišu. PKP se pridružila Trećoj internacionali (Kominterni), kojom je rukovodila Komunistička partija Sovjetskog Saveza. Za vreme svog postojanja, ova partija odbacila je cionizam smatrajući ga nelegitimnim kolonijalnim pokretom. Komunisti nisu verovali da Jevreji širom sveta čine poseban narod, niti su smatrali da nakon dve hiljade godina polažu istorijsko pravo na Palestinu. Odbacili su i Balforovu deklaraciju, koju su nazvali čistim imperijalističkim činom, pozivajući na proterivanje Britanaca i stvaranje demokratske države u kojoj bi većinu činili Arapi, dok bi Jevreji, uključujući i one koji su stigli posle 1918. godine, bili građani s potpuno jednakim pravima. Ove pozicije su tokom britanskog mandata (1922–1948) izazvale mržnju dela jevrejske zajednice prema PKP-u, usled čega su ostali izolovani – budući da je bilo podjednako teško zadobiti podršku među Arapima. Veliki arapski ustanak tokom 1930-ih omogućio je partiji da ojača svoje redove i stekne nešto veći uticaj među gradskim radnicima. Partija je tokom tog razdoblja konstantno pozivala na solidarnost između lokalnog stanovništva i doseljeničke zajednice, u ime „proleterskog internacionalizma“.

Izolacija partije od Jevreja značajno se smanjila nakon ulaska SSSR u rat 1941. godine. Promena stava PKP-a prema jevrejskom naseljavanju dodatno im je omogućila da značajno prošire publiku. S krajem Drugog svetskog rata i širenjem svesti o stvarnosti nacističke politike istrebljenja, polako dolazi do prekretnice. Opstanak logora za preživele i izbeglice u Nemačkoj, koje nijedna zapadna država nije bila voljna da prihvati, doveo je do nepodnošljive situacije koja je naterala jevrejske komuniste u Palestini da preispitaju svoj stav.

Unutar PKP-a 1943. godine došlo je do raskola. Njegovi arapski sledbenici osnovali su Ligu nacionalnog oslobođenja pod vođstvom Emila Tume, izuzetnog mladog intelektualca iz Haife, koji je postao marksista tokom studija na Kembridžu. Ovi komunisti protivili su se preokretu njihovih jevrejskih drugova u pravcu prepoznavanja nastanka i razvoja jevrejskog nacionalnog identiteta.

Arapski članovi partije nisu učestvovali na kongresu PCP-a održanom 1944. godine; jevrejski komunisti izglasali su nastavak podrške nezavisnoj demokratskoj državi u Palestini, ovog puta bez preciziranja da li bi ona trebalo da bude arapska ili hebrejska. Meir Vilner, jedan od mladih i dinamičnih lidera partije, koji je u Palestinu došao iz Viljnusa 1938. godine, objasnio je to na sledeći način: „Stvaranje nezavisne demokratske republike garantovaće punu jednakost prava jevrejskoj manjini.“

Portparol partije, Šmuel Mikunis, kao i ostatak njenih prilično visprenih lidera, oklevao je i s velikim oprezom razmatrao promene koje su Vilner i njegova partnerka Ester Vilenska inicirali uz mnogobrojnu podršku mladih. Vilner i Vilenska su bez ustručavanja ubrzavali usvajanje njima svojstvene političke linije. U martu 1945, obraćajući se lokalnim odborima partije, Vilner je izjavio: „Ova zemlja, u realnosti, više nema (…)

Obim celog teksta : 1 539 reči.

Ev gotar bi tenê ji bo aboneyan berdest e

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Hûn abone ne? Ji bo xwegihandina gotarên online têkeve.
Xwe bidin nasîn

Šlomo Sand

je istoričar. Autor je dela Deux Peuples pour un État? Relire l’histoire du sionisme (Seuil, Pariz, izlazi u januaru 2024), odakle je preuzet ovaj odlomak.
PREVOD: Matija Medenica

Podeli ovaj tekst