Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

Palestina, spektar etničkog čišćenja

Slepa odmazda Izraela kao odgovor na masakre koje je počinio Hamas razorila je Gazu. Među mrtve i ranjene sada se dodaje i opasnost od masovnog raseljavanja Palestinaca

JPEG - 815.1 kio
@Philippe Alcoy

Opšte je poznato da je lakše započeti rat nego ga okončati. Ovaj rat koji Izrael vodi na Pojasu Gaze pokazuje se sada kao posebno ubedljiva slika ove poslovice. Za izraelsku ekstremnu desnicu, koja dominira vladom formiranom od strane Benjamina Netanjahua krajem 2022, operacija „Potop Al-Akse“, koju je Hamas pokrenuo prošlog 7. oktobra, stvorila je idealnu priliku da se izvrši plan za budući Veliki Izrael, koji uključuje i Zapadnu obalu i Gazu, kao i celokupnu Palestinu koja je bila pod britanskim mandatom (1920-1948). Političko-ideološko poreklo Likuda, kojim upravlja Netanjahu od 2005. godine bez prekida (prethodno je prvi put predsedavao između 1996. i 1999.), dolazi od grane nadahnute fašizmom poznate pod imenom „revizionistički cionizam“, nastale u periodu između dva rata.

Pre osnivanja Države Izrael, u sklopu državnog cionističkog projekta, ova struja borila se da objedini celokupne teritorije pod britanskim mandatom sa obe strane Jordana, što uključuje i Istočnu obalu, koju je London dodelio Hašemitskoj dinastiji. Kasnije, kako je svoju ambiciju usredsredila na mandatnu Palestinu, zamerila je radničkom cionizmu, na čelu sa Davidom Ben Gurionom, da je prekinuo sukob 1949. godine, a da nije prisvojio ni Zapadnu obalu ni Pojas Gaze. Za Ben Guriona i njegove saradnike bilo je to samo odlaganje: dve teritorije bile su okupirane 1967. godine. Od tada, Likud je neprestano nudio veći ulog od radničkog cionizma i njegovih saveznika po pitanju njihove sudbine. Umesto da pobegne od sukoba, kao što je to učinilo 1948. godine, stanovništvo Zapadne obale i Gaze se, 1967. godine, u velikoj većini, još više vezalo za svoju zemlju i svoje domove. Naučili su lekciju: 80% palestinskih stanovnika teritorije na kojoj se Država Izrael konačno ustoličila 1949. godine, što je činilo 78% mandatne Palestine, pobeglo je u potrazi za privremenim utočištem, koje će se utvrditi kao konačno jer im nova Država zabranjuje povratak. Ovo lišavanje imovine nalazi se u srcu onoga što Arapi nazivaju „Nakba“ („katastrofa“).

Palestinski progon nije se istovetno odvijao 1967 (245.000 Palestinaca, mahom izbeglica iz 1948, pobeglo je ipak prema drugoj obali Jordana), izraelska vlada našla se suočena sa nedoumicom gde je želja za aneksijom bila ometena demografskim faktorom: prigrabiti obe teritorije odobravajući stanovnicima izraelsko državljanstvo ugrozilo bi jevrejski karakter Države Izrael; aneksirati ih bez prijema u državljanstvo kompromitovalo bi njen demokratski karakter („etnička demokratija“, prema izraelskom sociologu Semi Smuha) stvarajući tako zvanični aparthejd. Rešenje koje je pronađeno za ovu nedoumicu – poznato pod nazivom „Plan Alon“, po prezimenu potpredsednika vlade Jigal Alona, koji će ga i elaborirati 1967-1968 – sastoji se od dugoročnog pripajanja Jordanske doline i zone sa retko naseljenim palestinskim stanovništvom na Zapadnoj obali, i razmatranja vraćanja kontrole nad naseljenim područjima u Jordanu, odnosno Hašemitskoj monarhiji.

Operacija „Potop Al Akse“ odmah je iskorišćena u svrhu guranja ekspanzionističkog cilja

Protivno ovom projektu, Likud se neprestano borio za aneksiju dve teritorije okupirane 1967. i za njihovu potpunu kolonizaciju u tu svrhu, ne ograničavajući se na područja predviđena Alon planom u Judeji i Samariji (biblijski naziv za regione čiji jedan deo čini Zapadna Obala). Pobedio je na izborima 1977: dakle, manje od trideset godina nakon osnivanja Države Izrael, cionistička eksremna desnica preuzela je vlast. Tako će i ostati većim delom proteklih četrdeset šest godina, uključujući i više od šesnaest godina pod vođstvom Netanjahua, sa neprekidnim pomeranjem ka još ekstremnijoj desnici.

Palestinska pobuna naroda poznata pod imenom Prva Intifada, pokrenuta krajem 1987, ugrozila je Likudovu hegemoniju i plan za budući Veliki Izrael. Levi centristi, Laburisti, se vraćaju na vlast 1992. godine pod vođstvom Jicak Rabina, više nego ikad odlučni da sprovedu svoj plan iz 1967. Jordanska monarhija, pošto se zvanično povukla iz uprave Zapadne Obale 1988, u punom jeku Intifade, bila je zamenjena Palestinskom oslobodilačkom organizacijom (PLO) kao zastupnicom. Uprava palestinske konfederacije prihvatila je da privremeno napusti zahteve za povlačenje izraelske vojske sa svih palestinskih teritorija okupiranih 1967. i za rušenje svih izraelskih kolonija, zadovoljavajući se zaustavljanjem njihovog širenja. Tako je mogao biti zaključen Sporazum iz Osla, koji su u Vašingtonu potpisali Jicak Rabin i Jaser Arafat 1993. godine, pod pokroviteljstvom američkog predsednika Vilijama Klintona.

Od 1996, Likud se vratio na vlast pod vođstvom Netanjahua, ali su ga, tri godine kasnije, ponovo porazili laburisti pod vođstvom Ehuda Baraka. Netanjahu je morao da podnese ostavku, a na njegovo mesto na čelo partije došao je Arijel Šaron. Ovo je Likudu donelo pobedu 2001, nakon što je izazvao izbijanje Druge Intifade. On je 2005. godine izvršio jednostrano izraelsko povlačenje iz Pojasa Gaze, uz razbijanje nekoliko kolonija koje su tamo bile postavljene, čime je zadovoljio vojsku suočenu sa poteškoćama da kontroliše ovu pregusto naseljenu teritoriju. Šaron se pre svega interesovao za aneksiju najvećeg mogućeg dela Zapadne Obale, prateći opciju skiciranu Alonovim planom, u jednoj maksimalističkoj i unilateralističkoj verziji.

Netanjahu, kojem je Šaron poverio finansijski portfelj, podneo je ostavku u vladi u znak protesta protiv povlačenja iz Gaze. Pozvao se na bezbednosne razloge, povlađujući delu Likuda sa najjačom ideologijom, kao i pokretima kolonista. Našavši se u nestabilnoj situaciji u sopstvenoj partiji, Šaron ju je napustio na jesen 2005. godine, prepuštajući mesto Netanjahuu. Vrativši se na mesto premijera 2009. godine, Netanjahu će se na toj poziciji održati do juna 2021, obarajući rekord koji je prethodno držao Ben Gurion. Ponovo je preuzeo funkciju 2022. godine preko saveza sa dve religiozne cionističke partije ekstremne desnice, a koje u izraelskim novinama Haaretz izraelski istoričar Šoa Danijel Blatman opisuje kao „neonacističke“.

Partija Jevrejska moć, koju predvodi Itamar Ben Gvir, direktno dolazi od partije Kah, koju je osnovao jevrejski ultranacionalista Meir Kahane koji je zagovarao momentalno „prebacivanje“ Arapa van „izraelske zemlje“, drugim rečima etničko čišćenje celokupne teritorije između Sredozemlja i Jordana. Što se tiče Bezalela Smotriha, vođe Religiozne cionističke partije, on je dospeo na naslovne strane oktobra 2021. godine sa svojom izjavom upućenom arapskim poslanicima u Knesetu: „Greška je što (…)

Obim celog teksta : 3 142 reči.

Ev gotar bi tenê ji bo aboneyan berdest e

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Hûn abone ne? Ji bo xwegihandina gotarên online têkeve.
Xwe bidin nasîn

Žilber Aškar

je profesor razvojnih studija i međunarodnih odnosa, Škola orijentalnih i afričkih studija (SOAS) Univerziteta u Londonu.
PREVOD: Emilija Šarović

Podeli ovaj tekst