Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

Ukrštanje strahova i instrumentalizacija Holokausta

Strah od ponovnog buđenja nasilnog antisemitizma stoji naspram bojazni od ponavljanja Nakbe iz 1948. godine. Iako je za prekid sukoba važno uzeti u obzir ova dva straha, ne smemo izgubiti iz vida da su u ovom ratu Palestinci najslabiji i najmanje zaštićeni

JPEG - 619.3 kio
@Philippe Alcoy

S krvavim napadom Hamasa sedmog oktobra na izraelske teritorije i stravičnim masakrima koje su njegove trupe počinile, nakon čega je usledio izraelski odgovor nezapamćenog obima, trajanja i ljudskih žrtava, izraelsko-palestinski sukob promenio je razmeru i prirodu. Moguće da je promenio i ishod. Više nego u bilo kojoj drugoj kolonijalnoj situaciji, ostrašćenost je politički faktor prisutan još od stvaranja države Izrael 1948. godine. Svi stalno govore o mržnji. Ona se često rađa iz straha. Na obe strane, i izraelskoj i palestinskoj, strah, pre nego mržnja, oblikuje kolektivna sećanja i njihove pripovesti.

Poznati su razlozi jevrejskog straha utemeljenog u viševekovnoj istoriji progona koji je u Evropi kulminirao nacističkim holokaustom. Pre ovog događaja, taj duboko ukorenjeni strah bio je podstaknut antisemitskim nasiljem koje je na kraju dovelo do nastanka cionizma, nacionalizma koji je trebalo da Jevrejima pruži siguran dom. Od 1948. godine, a posebno otkako se Izrael afirmisao kao vojna sila sposobna da zahvaljujući svojoj vojnoj snazi i nepokolebljivoj podršci Sjedinjenih Američkih Država zaobilazi međunarodno pravo, činilo se kao da ovaj etos straha nestaje: Izrael je bio snažan, država je bila u stanju da brani svoje stanovništvo i nije imala čega da se plaši u uslovima neprestanog ali kontrolisanog neprijateljstva. Izrael – moguće utočište u slučaju ponovnog bujanja antisemitizma – za veliki deo svetskog jevrejstva, čak i onih koji se u njemu nisu nastanili, predstavljao je garanciju sigurnosti, neku vrstu životnog osiguranja. To je ujedno i jedan od razloga zbog kojih su neki od njih pokazali veliko razumevanje prema kolonizaciji Izraela i ukidanju svake mogućnosti za uspostavljanje palestinske države, iako je ona bila sastavni deo plana Ujedinjenih nacija (UN) iz 1947. godine za podelu teritorije. Sedmi oktobar poremetio je to što je vremenom postalo udobno uverenje. Bio je to prvi put da je Hamas izvršio udar unutar međunarodno priznate izraelske teritorije, prvi put da je bio u stanju da pobije stotine civila pre nego što se naizgled nepobediva vojska snašla kako da interveniše. Drugim rečima, nema više utočišta, a Izraelci ponovo osećaju onaj jevrejski strah koji im je postao stran.

Mnogi od njih, međutim, odbijaju da vide odraz tog straha do kog su sami doveli, strah onih koji stoje naspram njih. Taj je strah upisan u sećanja svakog Palestinca još od Nakbe, katastrofalnog proterivanja gotovo 800.000 ljudi bez mogućnosti povratka. Etničko čišćenje koje je novonastala država sprovela 1948. godine, neodvojivo od samog njenog stvaranja, ne može se potisnuti iz sećanja dok se istovremeno nastavlja u različitim oblicima. Izraelsko osvajanje čitave bivše Mandatne Palestine u junu 1967. godine i sistematsko naseljavanje koje je usledilo, kao i judaizacija Jerusalima, proglašenog za „večnu (…)

Obim celog teksta : 1 437 reči.

Ev gotar bi tenê ji bo aboneyan berdest e

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Hûn abone ne? Ji bo xwegihandina gotarên online têkeve.
Xwe bidin nasîn

Sofi Besi

je istoričarka.
PREVOD: Matija Medenica

Podeli ovaj tekst