Emanuel Makron je tokom svog dvosatnog televizijskog monologa, 16. januara, posvetio svega pet sekundi sudbini poljoprivrednika. Kakva vidovitost: dva dana kasnije izbila je jedna od najznačajnijih mobilizacija poljoprivrednika u poslednjih nekoliko decenija. Širom Francuske, traktori blokiraju autoputeve, uzgajivači ispuštaju đubrivo ispred supermarketa, gume gore na trgovima ispred gradskih većnica, prefekture i kancelarije lokalnih poslanika postaju mete…
Pa ipak, prethodnih nedelja sve je više toga ukazivalo na to da će do erupcije besa poljoprivrednika doći. U Evropi, protesti su se širili Nemačkom, Poljskom, Rumunijom, Holandijom, Španijom i Belgijom. Slično tome, u Francuskoj su poljoprivrednici, od novembra, okretali saobraćajne znakove postavljene na ulazu u sela, kao simbol njihove delatnosti koja je „postavljena naglavačke“. Šest evropskih sindikalnih centrala je 10. januara, u alarmirajućem saopštenju, situaciju opisalo kao „neizdrživu“, s potencijalom da „ugrozi opstanak poljoprivrednika Evropske unije“.
Poljoprivrednici na Starom kontinentu već dugo žive u teškoćama, zaduženi, pritisnuti od strane velikih distributera i prehrambene industrije, pogođeni sušama i čestim poplavama, prisiljeni da se prilagode stranoj konkurenciji i jeftinim proizvodima, zavisni od sistema subvencija koji favorizuje velike farme. Od izbijanja rata u Ukrajini, ta slika dodatno se zamračila. S ukidanjem carinskih dažbina i stvaranjem „koridora solidarnosti“, o čemu se odlučivalo u Briselu, poljoprivredni proizvodi iz Ukrajine preplavili su Istočnu Evropu, uzrokujući pad cena koji sada pogađa ceo kontinent i utiče na prihode poljoprivrednika, čije različite stavke (struja, voda, oprema, seme...) postaju sve skuplje. Slabi prihodi, povećani proizvodni troškovi, a sve to u već krhkom sektoru: bilo koja iskra mogla je da zapali ravnicu.
U Nemačkoj, to je bio ukidanje poreskih olakšica za kupovinu dizela; u Belgiji i Holandiji, projekti usmereni na (...)
