Međunarodno pravo, kako ga danas razumemo, neodvojivo je od ideje međusobnih odnosa suverenih država. Na Zapadu se smatra da su ovi odnosi počeli da poprimaju više ili manje kodifikovan oblik s ugovorima iz Vestfalije, zaključenim 1648. godine radi okončanja Tridesetogodišnjeg rata. Međutim, ovom ključnom trenutku prethodio je nastanak teorijskog korpusa o ovom pitanju, koji datira još iz 1530-ih godina i dela španskog teologa Frančeska de Vitorije. On se nije toliko zanimao za odnose između evropskih država – među kojima je Španija u to vreme bila daleko najmoćnija – koliko za odnose između Evropljana (pre svega, naravno, Španaca) i stanovništava nedavno otkrivenih Amerika.
Oslanjajući se na rimski jus gentium, ili „pravo naroda“, Vitorija je razmatrao moguće osnove za osvajanje Novog Sveta od strane Španaca. Da li su zauzete zemlje bile nenastanjene? Da li ih je španskoj kruni dodelio papa? Da li je dužnost hrišćana da pokrštavaju pagane, po potrebi i silom? Odbacio je sve ove razloge i ponudio drugi: divljaci koji naseljavaju Amerike prekršili su univerzalno pravo, „pravo komunikacije“ (jus communicandi), koje se odnosi na slobodu putovanja i trgovine gde god nam volja, kao i na propovedanje hrišćanske istine domorocima. Budući da su Indijanci, kako su ih osvajači zvali, sprečavali ostvarivanje ovih sloboda, Španci su imali pravo da odgovore oružjem, da grade utvrđenja i konfiskuju zemlju. Tvrdoglavo suprotstavljanje zavređivalo im je sudbinu rezervisanu za najgore neprijatelje: pljačku i porobljavanje. Drugim rečima, španska dominacija bila je u potpunosti legitimna.
Tako je prvi pravi stub onoga što će tokom naredne dve stotine godina nastaviti da se naziva „pravom naroda“ podignut da bi opravdao španski imperijalizam. Drugi, još važniji, delo je holandskog diplomate Huga Grocija, početkom 17. veka. Grocije je danas najpoznatiji – i najomiljeniji – zbog svog traktata O pravu rata i mira (De jure belli ac pacis) iz 1625. godine, ali je već jednim delom koje je napisao dvadesetak godina ranije počeo da ostavlja pečat na savremeno međunarodno pravo. U delu O pravu plena (De jure praedae), on je pomoću prava branio pljačku bez presedana koja je izazvala senzaciju širom Evrope: njegov rođak, kapetan Holandske istočnoindijske kompanije, napao je portugalski brod i zaplenio sav teret bakra, svile, porcelana i srebra u vrednosti od ukupno tri miliona florina – ravno godišnjim prihodima Engleske. U petnaestom poglavlju ovog eseja, kasnije zasebno objavljenog pod naslovom Slobodno more (Mare Liberum), Grocije je objasnio da bi otvoreno more trebalo da bude zona potpune slobode kako za države tako i za privatne kompanije koje imaju svoju vojsku. Prema tome, njegov rođak imao je puno pravo da postupi na takav način. Tako je, zauzvrat, i holandski trgovački imperijalizam dobio svoju pravnu potvrdu.
Pravdanje evropske ekspanzije
U trenutku objavljivanja O pravu rata i mira, Holandija je svoje pretenzije proširila na kopnene posede, uključujući i deo Brazila koji je otet iz ruku Portugalaca. Grocije je u ovom svom čuvenom traktatu ovog puta proglasio pravo Evropljana da ratuju protiv svakog naroda čije su običaje smatrali varvarskim, čak i u slučaju da provokacija izostane. U pitanju je bio jus gladii, ili „pravo mača“: „Morate znati da kraljevi i oni koji drže vlast jednaku vlasti kraljeva, imaju pravo da izriču kazne ne samo za prestupe počinjene protiv njih i njihovih podanika, već i za one koje ih posebno ne pogađaju, a koje preterano krše pravo prirode ili pravo naroda prema bilo kome.“ On je, drugim rečima, dao dozvolu da se napadne, osvoji i ubije svako ko bi stao na put ekspanziji evropskih sila.
Ovim početnim temeljima modernog međunarodnog prava (jus communicandi i jus gladii) dodata su još dva argumenta kojima se pravdaju kolonijalne ekspedicije. Tomas Hobs je kao izgovor koristio demografiju: dok je Evropa bila prenaseljena, daleke zemlje lovaca-sakupljača imale su tako malo stanovnika da su evropski kolonizatori imali pravo ne samo „da istrebe one koje tamo zateknu, već [da] te ljude primoraju da žive u tesnim zajednicama, i to bez zauzimanja velikih površina zemljišta, i da grabe sve što pronađu “ – time je utrt put ka stvaranju rezervata poput onih u koje će se kasnije smestiti američki domoroci. (Naravno, da je bilo moguće konstatovati da su te zemlje bile neiskorišćene, ne bi ni bilo potrebe za ovakvom argumentacijom.) Džon Lok je učvrstio ovu opšteprihvaćenu ideju tvrdeći da je sasvim legalno konfiskovati teritoriju kojom upravljaju oni koji ne znaju kako da je najbolje iskoriste. Poboljšanje produktivnosti zemljišta bilo je, zapravo, ispunjenje božje volje. Tako se evropska kolonijalna ideologija do kraja 17. veka opremila finim nizom opravdanja.
U sledećem veku, glavna tema spisa posvećenih međunarodnom pravu postali su odnosi između evropskih država, dok je nekolicina prosvetiteljskih mislilaca, među kojima Deni Didro, Adam Smit i Emanuel Kant, dovodila u pitanje moralnost kolonijalnih poduhvata (ipak, bez pozivanja na povlačenje). Najznačajniji traktat iz tog perioda napisao je švajcarski filozof Emer de Vatel, Pravo naroda (1758). On je ravnodušno primetio: „Zemlja pripada ljudskom rodu kako bi mogao da preživi: kada bi svaka nacija od samog početka želela da prisvoji prostranstva zemlje, kako bi tamo živela samo od lova, ribolova i divljih plodova, naš svet ne bi bio dovoljan ni za deseti deo ljudi koji ga danas naseljavaju. Dakle, suzbijanjem divljaka u tešnje granice ne odstupa se od prirodnih ciljeva.“ Iako se Vatel u ovom pogledu kretao u kontinuitetu sa svojim prethodnicima, njegovo delo označilo je konceptualni preokret nudeći sekularniju verziju međunarodnog prava. Ekspanzionizam se i dalje pozivao na religiju, ali je ona stavljena u drugi plan.
U skladu s diplomatskim konvencijama svog vremena, Vatel je polazio od principa da su sve suverene države jednake. Kongres u Beču, 1814–1815, raskrstio je s takvim viđenjem i uspostavio zvaničnu hijerarhiju unutar same Evrope definisanjem pet „velikih sila“ – Velika Britanija, Rusija, Austrija, Pruska i Francuska – kojima su dodeljene posebne privilegije. Ovaj sistem, prvobitno namenjen jačanju koalicije kontrarevolucionara koja je porazila Napoleona i ponovo uspostavila monarhije širom kontinenta, održao se znatno duže od perioda Restauracije u užem smislu. Veliki škotski pravnik Džejms Lorimer mogao je 1883. godine sa sigurnošću da napiše da je istorija odbacila princip jednakosti država.
U kontekstu u kom evropski imperijalizam više nije ciljao samo na nezaštićene narode, već na prostrane imperije (posebno azijske) i druge razvijene nacije mnogo sposobnije da se odupru njegovim napadima, postavilo se novo pitanje: kako klasifikovati ove države i da li one uživaju ista prava kao evropske sile? Kongres u Beču implicitno je odgovorio zabranom Osmanskom carstvu da učestvuje u koncertu nacija koje je okupio. Dok bi ovo izopštenje i dalje moglo da se objasni u verskom ključu, tokom narednih decenija počela je da se oblikuje nova doktrina, a to je doktrina „kriterijuma civilizacije“: Evropljani će kao ravnopravne priznati samo one države koje smatraju „civilizovanim“.
Kriterijum civilizacije omogućio je da se tri kategorije država zadrže na marginama: kriminalne države (ili, savremenom terminologijom, „odmetničke države“), poput Pariske komune ili zajednica muslimanskih fanatika, kojima bi se pridružila Rusija ako bi se ikada predala zovu nihilizma; „poluvarvarske“ države, koje nisu osporavale norme evropske civilizacije na isti način kao ove prethodne, ali ih, poput Kine i Japana, nisu ni personifikovale; i, na kraju, bespomoćne ili razgrađene države (danas bismo govorili o propalim državama), koje se nipošto ne mogu smatrati odgovornim akterima. Osim isključenja iz same međunarodne zajednice, nacije iz prve i treće grupe morale su biti pobeđene oružjem. Kako je Lorimer objasnio, „međunarodno pravo osuđuje i zabranjuje komunizam i nihilizam“.
Bez mača, konvencije su samo reči
Berlinska konferencija je 1884. godine (...)
