Irak nije oslobođen, on je okupiran. To je očigledno. Izraz okupirana zemlja postao nam je poznat tokom Drugog svetskog rata. Tada smo govorili o Francuskoj okupiranoj od strane Nemačke, Evropi pod nemačkom okupacijom. Nakon rata, govorili smo o Mađarskoj, Čehoslovačkoj i istočnoj Evropi koje su bile okupirane od strane Sovjeta. Nacisti i Sovjeti su okupirali mnoge zemlje. Mi smo ih oslobodili od tih okupacija.
Sada smo mi ti koji okupiramo. Istina, oslobodili smo Irak od Sadama Huseina, ali ne i od nas samih. Baš kao što smo oslobodili Kubu 1898. od španske vlasti, ali ne i od naše. Španska tiranija je poražena, ali Sjedinjene Države su pretvorile ostrvo u vojnu bazu, slično onome u Iraku. Velike američke kompanije su se ukorenile na Kubi, poput Behtela, Halbartona i naftnih kompanija koje puštaju korenje u Iraku. Sjedinjene Američke Države su napisale i nametnule, uz pomoć lokalnih saučesnika, Ustav koji će upravljati Kubom, baš kao što naša vlada razvijala, uz podršku lokalnih političkih grupa, Ustav za Irak. Ne, to nije oslobađanje. To je zapravo okupacija.
I to je prljava okupacija. Već 7. avgusta 2003. godine, Njujork Tajms je izvestio da je američki general Rikardo Sančez u Bagdadu „bio zabrinut“ zbog iračke reakcije. Njemu su irački lideri koji su imali proameričke stavove preneli poruku koju je on prosledio nama: „Kada zaustavite oca u prisustvu njegove porodice, stavite mu vreću preko glave i naterate ga da klekne, nanosite težak udarac njegovom dostojanstvu i poštovanju pred očima njegove porodice.“ Ovo je vrlo lucidna primedba.
TV mreža Si-Bi-Es Njuz izveštavala je već 19. jula 2003, dugo pre nego što su otkriveni slučajevi potvrđene torture u zatvoru Abu Ghraib u Bagdadu: „Amnesti Internešnll ispituje niz slučajeva navodne torture počinjene u Iraku od strane američkih vlasti. Među njima je i slučaj Khraišan Al-Abali. Kuću gospodina Al-Abalija su srušili američki vojnici koji su se iskrcali pucajući na sve strane; uhapsili su njega, kao i njegovog starog oca od 80 godina. Pogodili su i povredili njegovog brata... Sva trojica su odvedena... Gospodin Al-Abali tvrdi da su ga ljudi koji su ga ispitivali skinuli potpuno golog i držali budnog nedelju dana, ili u stojećem ili klečećem položaju, vezanih ruku i nogu, s glavom pokrivenom vrećom. Gospodin Al-Abali tvrdi da je rekao svojim otmičarima: ’Ne znam šta želite. Nemam ništa.’ ’Zamolio sam ih da me ubiju’, priča gospodin Al-Abali. Osam dana kasnije, pustili su ga, zajedno s njegovim ocem... Američki zvaničnici nisu mnogo odgovarali na brojne zahteve za razgovor o ovom slučaju...”
Znamo da je tri četvrtine grada Faludža (sa 360.000 stanovnika) bilo uništeno, a na stotine njegovih stanovnika je ubijeno tokom američke ofanzive koja je u novembru 2004. godine pokrenuta pod izgovorom da se grad čisti od terorističkih grupa koje su navodno delovale u okviru „baasističke zavere“. Ali zaboravljamo da napomenemo da su već 16. juna 2003. godine, samo mesec i po dana nakon „pobede“ u Iraku i „završene misije“ koju je proglasio predsednik Buš, dva izveštača iz Knajt Ridera napisala o području Faludže: „Tokom poslednjih pet dana, većina stanovnika ovog područja tvrdila je da nema značajne baasističke ili (…)
