Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

Kuvajt, pion u američkoj igri

Nelagalna aneksija Kuvajta od strane Iraka pod vođstvom Sadama Huseina 1990. godine poslužila je kao izgovor predsedniku Džordžu Bušu starijem da izvede demonstraciju sile na Bliskom istoku

JPEG - 4.7 Mio

Te 1992. godine u američkoj administraciji je ponovo zavladala histerija u vezi sa „tajnim nuklearnim kapacitetom” Iraka. Čak se strahovalo od brze obnove njegovih vojnih snaga. Neki su ozbiljno razmatrali mogućnost novog rata i povratak američkih trupa u roku od dve do tri godine. U avgustu, istraživačka grupa iz Pentagona razvijala je sedam scenarija za buduće sukobe tokom 1990-ih, uključujući i novi irački napad na naftne instalacije Kuvajta i Saudijske Arabije. Mada su ove prognoze takođe bile namenjene upozorenju parlamentaraca na rizik koji bi predstavljalo neoprezno smanjenje vojnog budžeta, svedočile su o zabrinutosti zbog baasističke vlasti koja se dugo održavala u Bagdadu. One su ujedno podsticale na razmišljanje o pozadini rata protiv Sadama Huseina.

Kao prvo, nametalo se pitanje: Da li je Vašington namerno gurao Sadama Huseina da napravi „grešku” 1990. godine, kako bi slomio regionalnu silu koja bi mogla da ugrozi ravnotežu čitavog Bliskog istoka? Izjave portparola Stejt Dipartmenta, američke ambasadorke u Bagdadu tokom njenog razgovora 25. jula 1990. godine sa iračkim predsednikom, ili Džona Kelija, zamenika državnog sekretara zaduženog za Bliski istok, krajem istog meseca, sugerisale su da „Sjedinjene Države ne žele da se mešaju u teritorijalne sporove između Kuvajta i Iraka”, što je izazivalo sumnju. Nisu li upravo ovi dvosmisleni signali učinili da Sadam Husein poveruje da može da se upusti u invaziju svog suseda bez rizika od američke odmazde?

Nekoliko uznemirujućih otkrića je kasnije pojačalo sumnju i podržalo tezu da Sjedinjene Države nisu tražile ništa drugo do izgovor za vojnu akciju protiv Iraka. Prema Bobu Vudvordu, novinaru Vašington Posta, 30. jula 1990. godine, dva dana pre invazije na Kuvajt, jedan oficir DIA-e je navodno obavestio svog direktora, Harija Sojstera, o namerama Bagdada i zatražio hitnu intervenciju kako bi odvratio iračkog predsednika od akcije. Od kraja jula, obaveštajne službe su, zahvaljujući pre svega špijunskim satelitima, imale uvid u koncentraciju snaga i u vojne pripreme Iraka, ali Bela kuća nije javno izražavala nikakvu zabrinutost zbog te situacije.

Podaci koje je Pentagon prikupio nakon rata potvrđuju da je već od 1989. godine pretnja iračkog režima izazivala zabrinutost. U martu 1991. godine, general Džordž Batler, blizak savetnik generala Kolina Pauela, izjavio je: „[Krajem 1989.] posvetili smo velik deo vremena i pažnje planiranju buduće američke vojne odbrane kako bismo očuvali regionalnu stabilnost i naše strateške pristupe (...). Konačno, postignut je konsenzus oko dugoročne pretnje koju je predstavljao Irak.

Od 2. do 7. oktobra 1989. godine, general Norman Švarckopf, komandant Centralne komande Sjedinjenih Država zadužen za Bliski istok sa sedištem u Floridi, otputovao je u Saudijsku Arabiju. Tokom susreta u Rijadu sa američkim ambasadorom, Čarlsom Frimenom, izjavio je da je „verovatno” da će doći do invazije Iraka na Kuvajt i da to predstavlja „pretnju vahhabijskoj monarhiji i stabilnosti regiona”. Osmog februara 1990. godine, u govoru upućenom odboru senata za vojne poslove, okupljenom oko teme „Pretnje, strategija i vojne operacije u svetu”, general Švarckopf je istakao: „Irak ima vojnu sposobnost da vrši pritisak na susedne države...” Među stavkama na listi prioritetnih ciljeva, naveo je: „Obezbediti stalni pristup nafti na Arabijskom poluostrvu.” U prvoj polovini 1990. godine, general Švarckopf je razvio različite strateške planove za odgovor na moguću invaziju Kuvajta. Petnaestog juna 1990. godine, tokom novog putovanja u Rijad, obavestio je saudijske vlasti o takvoj pretnji. Krajem jula organizovao je značajne vojne vežbe na Hurlburt Fildu i u vojnoj bazi Eglin Er Fors na Floridi pod šifrom „Internal Luk 90”, koje su izgleda bile namenjene proceni brzine raspoređivanja i pokretljivosti američkih snaga. Međutim, glavni cilj bio mu je testiranje reakcije Sjedinjenih Država na moguću invaziju Iraka na Kuvajt.

U avgustu, Sadam je konačno izveo manevar koji smo pripremili u julu”, potvrdio je pukovnik Toni Gein iz Centralne komande. „Godinama smo usmeravali pažnju prema Iranu, ali iznenada smo potpuno preusmerili svoju pažnju ka Iraku i to smo sproveli u praksi kroz našu vežbu ’Internal Luk’. Tako smo postali upoznati s geografijom i politikom te zemlje.” Mesec dana nakon ovih vojnih vežbi, general Bari MekKafri, komandant 24. pešadijske divizije, smatrao je da su planovi korišćeni u „Internal Luku” savršeno primenjivi u stvarnom scenariju u Saudijskoj Arabiji, smatrajući da se ti modeli podudaraju sa stvarnošću.

Nijedno od ovih otkrića Pentagon nije opovrgao. Nakon rata, Ričard Čejni, sekretar za odbranu, priznao je postojanje planova koji su predviđali invaziju na Kuvajt: „Polazeći od radne hipoteze, vežbamo prognozu, anticipaciju događaja širom sveta. To je naš posao, plaćeni smo da budemo spremni da se suočimo sa ovakvim mogućim razvojem događaja.”

Oni koji odbacuju teoriju zavere više naglašavaju nedoslednost politike Bele kuće. U to vreme, zauzeti povlačenjem Sovjetskog Saveza iz istočne Evrope i ponovnim ujedinjenjem Nemačke, američki lideri su, prema ovom gledištu, bili usredsređeni na druge stvari i nisu se mnogo brinuli o sudbini Kuvajta. Ili su možda verovali da će se Irak zadovoljiti delimičnom okupacijom kako bi rešio svoj granični spor.

Džejn Edvard Smit, sa Univerziteta u Torontu, u svom eseju „George Bush’s War”, i Vudvord, u knjizi (…)

Obim celog teksta : 2 697 reči.

Ev gotar bi tenê ji bo aboneyan berdest e

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Hûn abone ne? Ji bo xwegihandina gotarên online têkeve.
Xwe bidin nasîn

Šapur Hagigat

je profesor na Univerzitetu Paris-VII, autor Histoire de la crise du Golfe, Complexe, Brisel, 1992.
PREVOD: Milanka Vorkapić Stojanović

Podeli ovaj tekst