Na koju „zajednicu“ su mislili politički lideri Atlantskog saveza kada su pozivali Beograd da prihvati sve uslove koje zahteva „međunarodna zajednica“? Na onu koju predstavlja Organizacija Ujedinjenih nacija (UN) ili samo Atlantski savez? Posle nekoliko uzastopnih proklizavanja, zapadni zvaničnici počeli su da identifikuju NATO s multilateralnim institucijama i mešaju odluke Saveza sa umišljenom nedostupnom univerzalnom voljom. Iako se lako primeti korist od instrumentalizacije ovakve zamene definicije, posebno za one koji žele da se oslobode nezgodnog multilateralnog sistema, to ne može da sakrije raspad te famozne „međunarodne zajednice.“
Izuzimanje UN iz upravljanja kosovskom krizom ponovno je kod mnogih zemalja koje bi trebale da igraju značajnu ulogu na svetskoj sceni, probudilo nepoverenje u, prema njihovom mišljenju dominantno mnenje Zapada. To je slučaj, naravno, sa Rusijom, ali i sa Kinom, Indijom, Vijetnamom i Južnom Afrikom. Sve ove države, od kojih su tri nuklearne sile, izrazile su jasno, ponekad čak i oštro, svoje protivljenje bombardovanjima NATO-a i osudile su akciju koja se vodila izvan UN-a i Saveta bezbednosti.
Tako, suprotno svom povučenom stavu tokom Zalivskog rata 1991. godine, Peking je zatražio od NATO-a da „odmah obustavi svoje vojne intervencije“. Što se tiče indijske vlade, ona je već 25. marta 1999. godine izjavila da „čak i ako se preduzmu u kontekstu regionalnih inicijativa, takve jednostrane akcije koje se sprovode bez odgovarajuće dozvole Saveta bezbednosti UN, one ozbiljno podrivaju autoritet sistema UN u celini“. The Times of India verovatno je interpretirao zvaničnu doktrinu Nju Delhija kada je krajem marta 1999. napisao: „Poruka ostatku sveta sasvim je jasna. Sjedinjene Države i njihov poslušni instrument, NATO, danas mogu vojno intervenisati protiv bilo koje druge nacije koja nema interkontinentalne projektile niti nuklearne kapacitete“.
Uostalom, tokom (...)
