Prema Bušovoj doktrini, pretnje sa kojima se Amerika mora suočiti dolaze od međunarodnih terorističkih grupa i država koje ih tolerišu, pružaju im utočište ili ih podržavaju, ali i od onih koji poseduju oružje za masovno uništenje, onih koje ga upravo nabavljaju ili se pripremaju da ga izgrade. S obzirom na to da su se poreklo i priroda ovih petnji promenili, mora se potpuno promeniti i odgovor na njih.
U suštini, predsednik je tvrdio da Sjedinjene Države apsolutno ne smeju više prihvatiti da njihovi novi neprijatelji budu u stanju da izvedu napade slične onom koji su se desili 11. septembra 2001. godine. Takođe im ne smeju dozvoliti ni da napadaju, kao što je bilo u prošlosti, ambasade, pomorske jedinice ili vojne garnizone Amerikanaca. Stoga je najavio da će strategija Vašingtona ubuduće imati za cilj sprečavanje takvih pretnji pokretanjem „preventivnih akcija“ protiv potencijalnih neprijatelja (preemptive actions).
Bilo je pogrešno verovati da se radi o izjavama izrečenim u stanju šoka izazvanog terorističkim napadom od 11. septembra, što bi se i moglo razumeti. Stručnjaci iz Pentagona su u stvari od stupanja na dužnost Buša mlađeg, sproveli tri važna istraživanja: jedno se bavilo uslovima života vojnog osoblja, dok su druga dva, Nuclear Posture Review (koja je predata u januaru 2002. godine) i Quadriennal Defense Review, imala ključni strateški značaj. Predsednikov govor je otkrio značaj ovih istraživanja i najavio početak njihove primene. Do tog trenutka, Sjedinjene Države su tvrdile – iako u stvarnosti to i nije bilo tako – da će vojnu silu primeniti samo kao odgovor na napad i da će ratovi u kojima učestvuju uvek biti oni koje započinju njihovi neprijatelji. Taj tabu je sada ukinut.
Ovo se već moglo naslutiti iz govora o stanju Unije koji je predsednik Buš održao na početku 2002. godine. Sekretar za odbranu, Donald Ramsfeld, je to jasnije objasnio 31. januara 2002. godine izjavivši: „Odbrana Sjedinjenih Država zahteva prevenciju, samoodbranu i ponekad da prvi delujemo. Odbrana od terorizma i drugih pretnji koje se javljaju u 21. veku može zahtevati da se rat donese neprijatelju. U nekim slučajevima, jedina odbrana je dobar napad.” Na ministarskom sastanku Severnoatlantskog saveza (NATO) 6. juna 2002. godine on je takođe izjavio: „Ako teroristi mogu da napadnu bilo kad, bilo gde i bilo kojom tehnikom, i pošto je fizički nemoguće stalno se braniti od svih tehnika, onda nam je apsolutno potrebno da ponovo definišemo šta je defanzivno. (...) Jedina moguća odbrana je uložiti napor da se pronađu međunarodne terorističke mreže i da se sa njima postupi onako kako treba, kao što su Sjedinjene Države učinile u Avganistanu.”
Ova razmišljanja je Skupština nacionalne bezbednosti objedinila pod opštim naslovom Nacionalna strategija bezbednosti: ona su jasno najavila napuštanje prethodnih doktrina „odvraćanja” ili „obuzdavanja” i definisala novu doktrinu upotrebom izraza poput „defanzivna intervencija”, „preventivna akcija” ili „preempcija”.
Dakle, postavljeno je pitanje: protiv kojih protivnika Sjedinjene Države mogu da pokrenu „preventivnu akciju”? Američki zvaničnici nisu štedeli truda kako bi to objasnili svojim građanima i, koliko god je to bilo moguće, međunarodnoj zajednici. Sve je rečeno i napisano kako bi se jasno pokazalo da se ne radi o pripremi takve akcije prema Rusiji. Protiv Rusije, nuklearna odvraćanja iz vremena Hladnog rata ostaju jedino odgovarajuće sredstvo, ali kao krajnja i teoretska mera opreza, s obzirom na to da je očigledno da nema stvarno preteće konvencionalne sposobnosti i da, nadalje, njen nacionalni interes leži u osiguravanju trajnog sporazuma sa Sjedinjenim Državama – posebno u borbi protiv tzv. terorističkih aktivnosti inspirisanih islamizmom, kako je to pokazao predsednik Vladimir Putin pridružujući se momentalno Vašingtonu nakon napada. (...)
