Nikada pre intervencije vazdušnih snaga Severnoatlantskog saveza (NATO) na Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ), stepen zbunjenosti između rata i humanitarne pomoći nije bio tako očigledan. Da čak i tako ugledan čovek kao Vaclav Havel može tvrditi da „napadi, bombe nisu izazvani materijalnim interesom, njihov karakter je isključivo humanitaran“ pokazuje obim rečene konfuzije. Ove operacije nisu sprečile dramatično ubrzanje etničkog čišćenja, niti su izbegle snažan povratak nacionalizma među srpskim stanovništvom, koje je bilo terorisano bombardovanjem.
Odbijanje bilo kakve akcije na teritoriji Kosova, istovremeno sa slanjem trupa NATO-a u Makedoniju i Albaniju kako bi pomogli izbeglicama, predstavljao je dodatan element ambiguiteta. Nijedna zaštita nije pružena civilima na Kosovu tamo gde su trupe iz Beograda i paravojne formacije silom i najgorim brutalnostima naterale stotine hiljada ljudi da pobegnu. „Humanitarna“ aktivnost NATO trupa u susednim zemljama još jednom je stvorila iluziju delovanja.
Ovaj zaključak ne sme zaobići pitanje porekla sukoba na Kosovu. Samo duboko zanemarivanje i „loše klađenje“ „međunarodne zajednice“ na Miloševića to objašnjavaju. Odlučnost i nasilje Beograda u njihovoj nameri etničkog čišćenja pojavile su se već 1989. godine.
Prema podacima Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR), tokom cele 1998. godine, više od trista hiljada ljudi bilo je primorano da pobegne iz svojih sela, koja su sistematski pljačkana i uništavana od strane snaga Srbije. Svedočanstva prikupljena od deportovanih pokazuju da su egzekucije, silovanja, paljenje sela, deportovanja i iznude deo šireg dugotrajno planiranog operativnog plana, koji podseća na užase Vukovara ili Srebrenice.
U prkos činjenicama dokumentovanih u izvešajima nevladinih organizacija prisutnih u to vreme na Kosovu, „međunarodna zajednica“ po ko zna koji put odabrala je da zatvori oči.
Posmatrači Organizacije za evropsku sigurnost i saradnju (OSCE) su bili raspoređeni na terenu, i svako je radije verovao da će takva odluka biti dovoljna da zadrži užase na nivou prihvatljivom za javnost. U međuvremenu, nije bilo primirja, slobodnog kretanja ljudi, niti olakšanog pristupa humanitarnim organizacijama.
Stoga, ako je vođeni rat i bio „moralni rat“, onda je na samom Kosovu trebalo obezbediti blisku zaštitu civilnog stanovništva putem međunarodnih policijskih snaga, po mogućstvu pod okriljem UN-a. Nije, svakako, uloga NVO da postanu vojni stratezi, ali je njihova odgovornost afirmisanje principa. Ako to ne urade (...)
