Bila je to jedna od najtežih kazni u antičkoj Grčkoj. U slučaju političkog ubistva ili veleizdaje, skupština građana mogla je da se odluči za kataskaphê, uništenje krivčevog doma i proterivanje njegove porodice. Takva kazna služila je gradu kao način da, kako piše istoričar Valter R. Konor, „isključi prekršioca i njegove potomke iz društva“. I najsitniji komad svojine nestao bi u pepelu, kako bi se izbegla njegova prodaja ili razmena, a često se dešavalo i da se iskopaju kosti predaka i izbace iz grada.
Što se tiče kolektivnih kazni, ni carskoj Kini nije manjkalo mašte. Tamo je vekovima primenjivan princip „egzekucije klana“, odnosno likvidacije porodica određenih kriminalaca. To je nekad pogađalo čitavu lozu, pa i dalje krvne srodnike. Optužen da je osporavao legitimitet cara, učenjak Fang Sjaoru ubijen je 1402. godine zajedno sa čitavim krugom ljudi oko sebe – od svojih nećaka do učenika i prijatelja, sveukupno 873 osobe.
Iako uobičajene u antici i srednjem veku, takav vid kažnjavanja danas se smatra varvarskim. Ne temelji li se moderna koncepcija pravde na principu lične odgovornosti? I ne klasifikuje li međunarodno pravo kolektivnu kaznu kao „ratni zločin“? Niko ne zaslužuje kaznu za delo koje nije počinio; čak i najautoritarniji režimi priznaju ovaj princip, barem na papiru.
U Palestini, međutim, doba kolektivnog kažnjavanja izgleda da nikada nije prošlo. Izrael, bez ikakvog sudskog procesa, decenijama unazad ruši kuće Palestinaca optuženih za terorizam, izbacujući njihove porodice na ulicu, isključivo u svrhu osvete, ponižavanja i zastrašivanja. Ta praksa pogađa i stanovnike Istočnog Jerusalima, koji mogu da izgube pravo na prebivalište zbog dela koje bi počinio neko s kim su u srodstvu. Kao i u slučaju mnogih država u ratu, i izraelska vojska bombarduje čitave zgrade kako bi smakla jednog osumnjičenog, a nakon napada 7. oktobra targetira i čitave gradove: svi stanovnici pojasa Gaze moraju da plate za masakre Hamasa.
I u (...)
