Krilatica se pokazala tačnom: na kraju svake, pa i najsnažnije društvene borbe, pobednici su uvek isti. Međutim, ako predsednik Republike jeste imao zadnju reč u pogledu svoje reforme, to ipak nije išlo tako glatko. Njegova vlada doživela je pravu političku krizu, kakvu je mogao izazvati isključivo jedan snažan društveni protest. Našala se u manjini u parlamentu, izolovana u javnom mnjenju, diskreditovana kao nikad pre, oslabljena, ponekad čak i ismejana i konačno prisiljena da pribegne krajnje antidemokratskom članu 49.3...
Više nego ikad ranije, moramo sebi postaviti neprijatna pitanja. Zašto nismo postigli zadovoljavajuće rezultate iako su protesti delovali vrlo snažno? Od suštinske je važnosti razmisliti o ovom pitanju, kako bi se izbeglo širenje fatalizma. Sindikalne organizacije i leve političke partije trebalo je da pokrenu debatu o lekcijama naučenim tokom ovog važnog društvenog protesta, kako bismo pokušali razumeti njegove prednosti i slabosti, i kako bismo prevazišli ovo iskustvo. Međutim, to se nije dogodilo. Zaista je čudno stalno iznova doživljavati iste završetke protesta, sa istim poslednjim skupom koji nije najavljen kao poslednji, sa istim izjavama lažne borbenosti, kojima se tvrdi da će borba nastaviti u drugim oblicima, dok se ona, zapravo, zaustavlja. Čudno je videti kako se lako prelazi na nešto drugo, bez pripreme za ono što sledi.
Međutim, ova bitka za penzije, kao i pokret „žutih prsluka” pre nje (koji je trajao nekoliko meseci tokom 2018-2019) i protesti protiv zakona o radu iz 2016. godine (koji su trajali šest meseci), pokazali su da izrabljivani itekako mogu da se podignu protiv destruktivnog kapitalizma.
Ovi protesti su svojom snagom mogli da iznenade čak i aktiviste, a temu socijalnih sukoba vratili su u žižu javnosti. U januaru 2023. godine, protesti počinju sa strastvenom željom da se izmire računi sa vladom. Napad smo dočekali spremni, jer je on bio tek nastavak neuspelog pokušaja iz 2019-2020. godine, obustavljenog zbog pandemije. Makronove pristalice su pojačale napade i arogantne izjave. Klasni rat, sveopšta represija... bes je samo čekao priliku da se izrazi.
Od samog početka, ogroman broj radnika se priključuje jednodnevnim obustavama rada na koje poziva unija sindikata. Obustave rada se umnožavaju i time se pokazuje odlučnost, vraća se nada, praćena zadovoljstvom što smo ponovo na ulicama, u ogromnom broju, gde izražavamo svoje nezadovoljtsvo vlastima i diskutujemo kao na kakvim ogromnim sastancima. Pored masovnosti protesta, ankete pokazuju da je javno mnjenje uglavnom na strani štrajkača (oko 70-80%).
Vlada će svojim postupcima doprineti jačanju ove mobilizacije. Njen prezir spram socijalnih pitanja gotovo da se pretvara u mržnju svaki put kada potlačeni podignu glavu. Protest treba ugušiti. Njihova „reforma” mora proći. Nema povlačenja po bilo kojoj stavci. Pošto nema ničega o čemu bi se moglo pregovarati, sindikatima, čak i onim najmanje borbenim – naravno, mislimo na CFDT – ne ostaje prostora za manevrisanje.
Pitanje nasilja
Suočena sa takvim stavom, unija sindikata ostaje ujedinjena i pokret se drži čvrsto. Dinamika protesta i štrajkova tera sindikate da održe ritam pa čak i da, po prvi put, pozivu na proširenje protesta i štrajkova u cilju blokiranja zemlje. Prirodno je bilo pomisliti da je ovoga put pobeda bila moguća.
Pojedini sektori su tad pokušali da pokrenu višednevne štrajkove: železničari, radnici iz energetskog sektora, rafinerije (ali ne i novinari sa BFM TV-a…)... Najviše uspeha imaju pariski đubretari, koji uspevaju da organizuju višednevni štrajk, a nagomilano smeće po ulicama ga je učinilo i vrlo vidljivim. To je dovelo i do uznemirujućih slika za vladu. Snažne slike sa zapaljenim kantama za smeće ili vrećama otpada bačenim na policiju. Međutim, ova konfrontacija je pre svega pokazala snagu radnika i radnica, kao i njihov društveni značaj. Kada oni stanu, društvo staje ili se blokira. To je odlična osnova za građenje osećaja ponosa i kolektivnog samopouzdanja.
Vlast, pak, pooštrava ton, ali ne deluje samouvereno, nego se poziva na član 49.3 kako bi slomila uniju sindikata i ugušila borbu. Međutim, time samo izaziva kontraefekat: pokret postaje intenzivniji i radikalizuje se. Mediji (...)
