Stvari su krenule loše po Kijev i njegove saveznike. Bez obzira na značajne iznose novca koji su uloženi kako bi se pomoglo ukrajinskoj vojsci i ekonomiji nakon ruske invazije – do sredine februara 2024. godine isplaćeno je 160 milijardi evra – Ukrajina se suočava sa značajnim poteškoćama: nakon neuspeha kontraofanzive koju je pokrenula tokom leta 2023. godine, ona je morala da povuče trupe iz grada Avdejevka u Donbasu, dok ruske trupe nastavljaju da postepeno osvajaju teritorije. Tehnološka prednost zapadnog oružja nije pomogla da ukrajinske snage ostvare prednost na frontu. Nedostaje municija. Američka vojna pomoć je, možda i trajno, blokirana u Kongresu. Kada je obećao da će sukob rešiti „za dvadeset četiri časa”, republikanski kandidat Donald Tramp je zapretio da, ako bude izabran, više neće uplaćivati „ni jedan jedini peni” Ukrajini. Sve su gori i „izveštaji o razmeni vatre”. Prema procenama: na pet ili čak deset granata ispaljenih sa ruske strane, ispali se jedna granata sa ukrajinske strane. Oseća se i demografska razlika između Ukrajine i njenog protivnika. U intervjuu za The Economist, objavljenom 1. novembra 2023. godine, bivši komandant ukrajinskih oružanih snaga, general Valeri Zalužnji, izrazio je zabrinutost da će se „ranije ili kasnije (...) konstatovti da jednostavno nemamo dovoljno ljudi za borbu”.
Ćorsokak u koji se ušlo mogao je dovesti do revidiranja evropske strategije. Međutim, krajem februara, Emmanuel Makron je iskoristio loše vesti s fronta i iz Vašingtona kao izgovor da se još brže nastavi u istom pravcu, i time prešao na potpuno novi nivo: nakon konferencije u Parizu koja je okupila dvadesetijednog šefa vlada i država saveznica Kijeva, francuski predsednik najavljuje 26. februara moguće slanje „trupa na teren”. Ova izjava izazvala je zaprepašćenje kod mnogih njegovih evropskih kolega: bila bi to situacija kakva nije viđena od početka nuklearne ere. U Vijetnamu, američki vojnici su se borili protiv boraca opremljenih oružjem isporučenim od strane SSSR-a; u Avganistanu, sovjetske trupe su se borile protiv talibana koje je podržavao Vašington. Ali nikada se vojske dve nuklearne sile nisu direktno sukobile, čak ni na teritoriji neke treće zemlje. Ova ratoborna retorika odraz je velike nervoze: već oslabljeni posledicama sankcija koje su nametnuli Rusiji, a koje su im se vratile kao bumerang, Evropljani osećaju obavezu da na sebe preuzmu štafetu u pružanju američke vojne pomoći. Zbog toga sada treba pred javnost koja je već umorna od svega toga, osim argumenta o skorom porazu protivnika, izneti nove argumente kako bi se opravdao nastavak napora. U govorima, Rusija više nije zemlja sa „BDP-om jedne Španije”, zaglavljena u ukrajinskoj močvari, već pre „postoji kao egzistencijalna pretnja”, čije „nezaustavljivo”, širenje, direktno pogađa francuske interese. Kao u vreme Kominterne, Rusija je optužena da, koristeći političke veze, želi da nametne svoj režim ostalim delovima Evrope. Govoreći o unutrašnjem neprijatelju, premijer Gabriel Atal je, u svom obraćanju pred Parlamentom 26. februara, uporedio izabrane članove Nacionalnog zbora (partije Marin Le Pen, prim. ur.) sa okupacionim trupama.
Utešne nagrade
Ova ruska pretnja je namerno preuveličana. Na Zapadu se najčešće pravi poređenje sa aneksijom koju je izvršila nacistička Nemačka nad sudetskom oblašću u septembru 1938. godine, što se može čuti i u izjavama francuskog ministra spoljnih poslova. Ova referenca neprestano se pojavljuje u javnoj raspravi, isključujući sve druge istorijske činjenice. Međutim, iako se poziva na odbranu rusofonog stanovništva van svojih granica, ruska država nema doktrinu koja teorijski razmatra nedostatak teritorija – za razliku od Hitlerove doktrine Lebensrauma – a osnovni motivi njenog ekspanzionizma u Evropi tradicionalno su povezani sa percepcijom bezbednosne ugroženosti. Kao što podseća stručnjakinja za ruska vojna pitanja Izabel Fakon, „Rusija (...) tradicionalno odgovara na duboke odbrambene reflekse agresivnim postupcima“.
Istorija 20. veka omogućava nam da u ruskom ponašanju uočimo izvesne konstante. Sa nacističkom pretnjom u pozadini, rat protiv Finske (1939-1940) imao je za cilj da se „preventivnom” aneksijom ojača odbrana Lenjingrada, danas Sankt Peterburga. Iz perspektive Moskve, nemačko-sovjetski pakt imao je isti bezbednosni cilj: odgovoriti na Minhenske sporazume iz kojih je Sovjetski Savez bio isključen, nastojeći da zemlja ne postane sledeća meta Trećeg Rajha; usporiti prodor nemačkih trupa ka nekadašnjoj prestonici i Moskvi tako što će od zemalja Baltika i (...)
