Posle šest meseci vojne intervencije Izraela, pojas Gaze je jedno ogromno groblje gde se broj poginulih civila procenjuje na više od 32.000, prema izjavama Ministarstva zdravlja pod kontrolom Hamasa. Znamo da Tel Aviv ne priznaje te brojke, iako sam ne nudi svoje, ali krajem februara, pred parlamentarnom komisijom, američki ministar odbrane Lojd Ostin iznosi zbir od 25.000 mrtvih, posle čega je portparolka Pentagona Sabrina Sing požurila da precizira da se radi „o proceni Ministarstva zdravlja Hamasa“.
Dok je trajala izraelska blokada humanitarne pomoći, stanovnici Gaze su se nadali primirju pre 11. marta, kada je počinjao ramazan. Ali pregovori između Mosada i Hamasa pod blagonaklonim posredovanjem egipatskih i katarskih diplomata nisu urodili plodom. Porodice taoca koje drži islamistički pokret su očajne zbog ovog zastoja koji dalje potpiruje protivljenje premijera Benjamina Netanjahua. Nerad učesnik pogađanja u Kairu i Dohi, izraelski šef vlade se više zanima za osvajanje Rafe, grada na jugu enklave gde je okupirano oko 1,5 miliona Palestinaca. „Rekao sam da nećemo uništiti Hamas ako ne uđemo u Rafu i ne eliminišemo bataljone koji su tamo ostali. Nadamo se da ćemo imati podršku Sjedinjenih Država, ali ako treba, uradićemo to sami“, naglasio je Netanjahu posle susreta u Tel Avivu sa američkim sekretarom Antonijem Blinkenom, koji je došao da ga ubedi da odustane od napada.
Takva je bila situacija 25. marta kada je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija konačno usvojio rezoluciju zahtevajući „momentalni prekid vatre“ u Gazi. Rezolucija je usvojena zahvaljujući uzdržanosti SAD, iako je Bela kuća, iz obzira prema Tel Avivu, požurila da objavi kako tekst rezolucije ne znači „promenu pravca“ u američko-izraelskim odnosima. Vašington je čak insistirao da rezolucija „nije obavezujuća“. To je potpuna zabluda: zahtev rezolucije je nedvosmislen, a sve odluke Saveta bezbednosti potpadaju pod međunarodno pravo koje svaka zemlja članica UN-a (...)
