Iako su se sekularni i verski ultranacionalisti udružili na vlasti prvi put u istoriji Izraela, mesijanska fantaziranja počela su da se šire zemljom pre 2022. Od samo početka cionizma, verski diskurs se koristio kako bi se potvrdio njegov legitimitet. Takva retorika se služi izrazima poput Obećana zemlja i jevrejskim nadanjima starim preko dve hiljade godina da će se okupiti svi izgnani. Uprkos ateizmu većine prvih cionista. Uprkos preziru prema religioznim Jevrejima – „nazadnim“ i „pasivnim“ – koje žele da zamene racionalnim Jevrejima, voljnim da rade, sposobnim da izgrade jevrejsku naciju na izraelskoj zemlji. Bilo da su liberalni ili ultraortodoksni, vernici su u cionističkom projektu videli izdaju tradicije. Oni osuđuju pretvaranje judaizma u nacionalnu religiju.
Profesor Amnon Raz-Krakockin nas podseća na postojanje sekularnog mesijanizma: „U njihovoj srži je cionistički sekularni mit“ i zato se, smatra on, mesijanizam i cionizam međusobno podupiru u Izraelu. „Nisu kolonizatori ništa izmislili. Njihova shvatanje ni u čemu se ne razlikuju od sekularnih cionista, oni samo idu do njihovog logičnog kraja“. Ovaj istoričar, kao i mnogi poput njega, smatra da je cionizam izvrtanje osnovnih judaističkih koncepata, kao što su izgnanstvo i iskupljenje. Zato što „suština judaizma leži u ideji da postojanje jeste izgnanstvo“. Poput izgnanstva naroda Izraela posle razaranja drugog hrama, što se tradicionalno predstavlja kao posledica odstupanja od božanskih zapovesti: „Zbog svog bezakonja (...) proteran je dom Izrailja“ (Jezekilj 39:23). Ali tokom tog progona, Jevreji moraju poštovati zapovesti iz Tore i dobrim delima popraviti svet. Jedan drugi istoričar Jakov Rabkin predstavlja ovo udaljavanje od duhovne dimenzije kao „stanje sveta gde je božansko prisustvo sakriveno“ i kao univerzalni znak za celo čovečanstvo. „Izgnanstvo se odnosi na fundamentalno odsustvo“, zaključuje Raz-Krakockin, „ono ukazuje na nesavršenost sveta i postojanu nadu da će se promeniti“.
Od judejstva do nacionalne pripadnosti
Cionizam svodi izgnanstvo na njegovu materijalnu dimenziju, na nepravdu pretrpljenu od drugih nacija, koja se može popraviti samo pravljenjem ognjišta u Palestini. Ovakvo tumačenje, s jedne strane, stvara vezu između jevrejske istorije ispričane u Tori i proglašenja države Izrael 1948, a s druge, da se potpuno ignoriše kontekst u kom je jevrejska dijaspora živela gotovo dve hiljade godina u korist nacionalnog mita. Ovakva cionistička koncepcija jevrejske istorije, koju su u okviru Jerusalimske škole razvili Ben-Zion Dinur i Jicak Baer, dominantna je u sekularnim izraelskim školama. Nadov, tridesetdvogodišnji Franko-Izraelac, to potvrđuje: „Nisu to bili ni časovi veronauke, ni časovi istorije. Ali čitali smo tekstove iz Tore i tražili veze s nacionalnom istorijom“. Toru da, ali Talmud, koji je odbačen jer je knjiga izgnanstva i tumačenja, ne. Zato što se cionisti drže bukvalnog i utilitarnog čitanja verskih tekstova: kao što je, na primer, čitanje knjige Isusa Navina, (...)
