Kada ministar policije Aleksandar Vulin kaže da je „srpski svet jedina brana velikoj Albaniji“, reagujući na tvrdnju albanskog premijera Edija Rame da je cilj njegove političke karijere ujedinjenje Kosova i države čijom vladom rukovodi, teško je ne pomisliti na Ezopovu basnu o dva jarca. Životinje se susreću na brvnu i, umesto da se međusobno propuste i nastave svojim putem, udaraju rogom o rog i strmoglavljuju se u ambis. Jedini pobednik je pesnička pravda. U realnim, manje poetičnim okolnostima, Vulin i Rama se ukazuju kao državnici čiji politički život zavisi upravo od neprestanog nacionalističkog sučeljavanja. I, istini za volju, u tome se nimalo ne razlikuju od maltene svih balkanskih političara unazad tridesetak godina. Tamo gde postoji višak istorije i manjak teritorija, glasovi se dobijaju obnavljanjem etničkih bojazni, a prošlost je svedok dugog trajanja ovih procesa.
Setimo se, recimo, lidera Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja koji je početkom devedesetih, dakle u jeku rata, predložio rešenje srpske nacionalne države po etničkom i istorijskom pravu: srpske zemlje su tamo gde su srpski grobovi. Možda i pokoja zarđala kašika ili kora od banane, ali granica je bila poznata i protezala se do linije Karlobag—Ogulin—Karlovac—Virovitica. Šešeljevo gledište nije mu donelo vlast — bar do učešća u Vladi 1998. godine — ali je učvrstilo moć decenijskog vlastodršca, predsednika Srbije, Savezne Republike Jugoslavije i Socijalističke partije Srbije Slobodana Miloševića, kome je lako bilo da rečima čuva Jugoslaviju sve dok drugi govore ono što on često ne sme. Trbuhozborstvo se na srednjovekovnim vašarima objašnjavalo time da je u naizgled zatvorenim ustima izvođača drugi, mali čovek. Devedesetih je prvi bio Milošević, a potonji Šešelj.
Njihov najuspešniji učenik, lider Srpske napredne stranke i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, na vlasti je već devet godina. U šestoj godini svoje vladavine — istoj onoj u kojoj je Haški tribunal pravosnažno i kompromisno osudio Šešelja na već odsluženih deset godina zbog ratnih zločina — Vučić je izjavio da je Milošević bio lider dobrih namera, ali lošeg tumačenja geopolitičkog trenutka. Seća se Vučić svoje mladosti, zna da je nacionalni eros potentan politički narativ, ali je svestan i kako su prošli njegovi politički očevi i oci, samo zato što od erosa nisu odvojili tanatos. Naučivši štošta od obojice, konstruisao je, u Vulinovom liku, svoje velikosrpsko strašilo koje je umesto praznom slamom napunio gorljivim sentencama o stvaranju „srpskog sveta“.
„Republika Srpska nema svoju vojsku, ali srpski narod je ima“, reći će Vulin u Banjaluci u maju 2019. godine. Budući da šanse za novi sukob takoreći ne postoje, ovakve retoričke igre imaju militarističku notu. „Srpski svet je jedinstveni politički narod koji misli isto o nacionalnim pitanjima“, dopuniće svoju tezu u avgustu ove godine. Sada se brizi za dijasporu pridružuje neophodnost jednoumlja o onim problemima koje vlast proglasi za najznačajnije. Ipak, fali asertivnosti. „Zadatak ove generacije političara je da stvori srpski svet, da objedini sve Srbe gde god oni budu živeli“, proglasiće konačno, malo nakon što su halu „Šumice“ u kojoj se obeležavao 13. rođendan njegovog Pokreta socijalista ispunili direktivom okupljeni članovi SNS-a. Nad tim srpskim svetom će motriti ista osoba koja je na proslavi motrila nad Vulinom — Aleksandar Vučić. Kao što je oko sebe okupio 700.000 naprednjaka i druge koalicione partnere, tako će na okupu držati i Srbe u okruženju, glasio je (ne)zvanični podtekst.
Ruku na srce, Vučić je u tome već uspeo s većinom srpskih lidera u neposrednom komšiluku. Ubistvo Olivera Ivanovića, čija je medijska priprema tekla na televizijama koje danas plasiraju projekat srpskog sveta, Vučić je iskoristio da na severu Kosova ustoliči svoje pulene objedinjene u vladajuću Srpsku listu. Slučajno ili ne, kosovska policija za ubistvo Ivanovića sumnjiči baš potpredsednika ove partije, biznismena Milana Radoičića. Milan Knežević i Andrija Mandić kao lideri Demokratskog fronta, srpske koalicije u Crnoj Gori, redovno posećuju zdanje Predsedništva u Beogradu, a Mandić je u julu izjavio da se „već radi na stvaranju srpskog sveta“. Nije poznato da li je pod time mislio na uticaj Srpske pravoslavne crkve na formiranje aktuelne crnogorske vlade.
S druge strane, Srbi u Hrvatskoj znaju da je oslanjanje na Beograd siguran put u propast. Uostalom, Miloševićev gambit 1995. godine krunisan potpisivanjem Dejtonskog sporazuma pustio je Republiku Srpsku Krajinu niz Unu, Koranu i Savu, sve u zamenu za međunarodno priznavanje Republike Srpske, što je i (…)
